Упоређивање:

Вук Караџић и Свети Ћирило

и Методије, Доситеј Обрадовић

и Свети Сава

Просветитељи србски и српски,
православни хришћански и масонски

(Све слике се увећају кликом на њих)

Недавно, 17.05.2020. је „Блиц“ на свом сајту објавио кратак видео прилог назван: „Mason, robijaš i otac trinaestoro dece: Ove stvari verovatno NISTE ZNALI o Vuku Karadžiću“ https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/mason-robijas-i-otac-trinaestoro-dece-ove-stvari-verovatno-niste-znali-o-vuku/314tglb.

Вук Стефановић Караџић

Следећег дана, на исту тему, сајт „Србин инфо“ је објавио још занимљивији текст „МАСОН, мењао историју, отац 13 деце: Ове ствари вероватно не знате о Вуку Караџићу - Вук Стефановић Караџић је био по много чему контроверзна личност, а ово су мање познатих чињеница о њему и његовом животу...“, ниже је цео текст а преузет је са линка https://srbin.info/pocetna/aktuelno/mason-menjao-istoriju-otac-13-dece-ove-stvari-verovatno-ne-znate-o-vuku-karadzicu/ где можете прочитати и коментаре читалаца и ви коментарисати, или на крају овога текста. Иако је том тексту на "Србин инфо" непотписан аутор, а преко Гугл претраге га нисам успео наћи на неком другом сајту и тако сазнам ко га је написао, топло препоручујем да га прочитате а није дугачак, јер у њему сам препознао истините чињенице мени познате од раније о Вуку, а прочитајте и коментаре испод текста који су корисни и дају још информација на ту тему, само пар њих је вулгарно којима немојте придавати значај. Осетио сам потребу да и ја ту напишем коментар и почео да пишем али како је он испао предугачак за просечан коментар, родио се овај мој нови текст, иако опет кратак за просечан текст, али уз њега сам додао више слика и дужих описа испод њих па је и цео текст испао дужи.

Вуков споменик у центру Београда

Ово место "Код Вука" је често место

дочекивања и сусрета пријатеља,

састанака момака и девојака...

"Вуку српски народ", који је до тада вековима
називао себе срБским а не срПским народом
и кога и данас највећи народи називају срБским
са словом Б: на енглеском Serbian, немачком
serbisch, француском serbe, италијанском serbo,
шпанском serbio, грчком Σέρβος (сербос),
словеначком Srbsko, руском сербский,
белоруском Сербская, украјинском Сербська,
бугарском сръбски, пољском serbski,
чешком srbština, словачком srbský,
мађарском szerb, итд.

Парк код Вуковог споменика, парк код Вука

или званично Парк Ћирила и Методија. По старом
комунистичком и атеистичком обичају изостављен

је назив "Свети" јер су они пре свега
православни Светитељи (Свети оци, Свеци)
дакле Свети Ћирило и Методије, и који су
заслужнији од Вука за србску писменост и сам
настанак србског писма ћирилице после

глагољице, а историчари откривају да смо и пре
ње имали своје писмо које називају србица,

и Свети Ћирило и Методије су били хришћани

и свети људи за разлику од Вука који се у новије

доба у јавности и школству намеће као не само

најзаслужнији реформатор нашег језика него
и као сам творац и изумитељ нашег писма

ћирилице и азбуке, што није тачно већ су то
Свети Ћирило и Методије, али они као
хришћански Светитељи нису комунистима били
"морално-политички подобни" а данашњим
атеистима у србској култури нису "политички
коректни" као што је то Вук.

Студентском дому у овом парку враћен

је првобитни назив "Краљ Александар I"
Карађорђевић који га је и саградио, док су га
комунисти после Другог светског рата назвали
по свом народном хероју "Иво Лола Рибар"

чије је име носио око пола века
а студенти га звали "Лола".

У истом парку је 2006. подигнут и споменик

Светима Ћирилу и Методију јер се, хвала Богу,

Његовој милости и покајању Срба и других

бивших комунистичких народа, времена

и околности у Србији већ три деценије полако

крећу путем обнове, очувања, оживљавања

и васкрсења вредности Хришћанства

и Православља, јер пре тога Христос најпре

васкрсава у нашим душама нашом слободном

и добром вољом, молитвом, љубављу, врлинама,

добрим речима и добрим делима.

На радост православних на споменику

није изостављена реч "Свети" и правилно

пише "Света браћа Ћирило и Методије"

Овом споменику, заправо Светитељима које он

представља, се указује почаст на највишем нивоу

државе Србије уз Гарду Војске Србије, на празник

Светих Ћирила и Методија који је од прошле
2019. године, као у другим словенским
државама, постао и наш државни празник
- Дан словенске писмености и културе.

И ја сам раније чуо и читао о чињеницама о Вуку Караџићу о којима говори поменути текст сајта „Србин инфо“, чуо од више свештеника, богослова (теолога) и верника Српске Православне Цркве а читао на више места да је Вук Караџић био нецрквен, неправославан, протестантски и масонски „просветитељ“ као и Доситеј Обрадовић, и да је Вук долазио до вредних србских и православних књига тако што их је крао (у горњем тексту пише „отуђио“ али мисли се на крађу) из наших манастира и продавао у Бечу, а наше манастире је посећивао „ради проучавања старих књига“ које би му монаси добронамерно давали а он их је крао за себе и продавао у Бечу а онда од тих пара плаћао штампање својих књига.

Једна од Вукових заслуга је што је превео Свето писмо (Библију) Новога завета на савремени српски језик.

Међутим проблем је што он није развијао у народу и књижевности постојећи вековни стари србски језик, тада зван славеносербски, који је много богатији и духовнији од новог србског и користио се у црквеним богослужењима наше Српске Православне Цркве који смо тада разумели, већ је све преводио на нови србски језик, тј. направио реформу нашег језика, по налогу Беча и Ватикана, да би ми Срби слабије разумели црквени, црквенословенски и руски језик, и да би нас тиме Беч и Ватикан још више одвојили и удаљили од наше Цркве, Православља, Руса и Русије.

Вуково ордење: Од Србије? Аустроугарске?

Руског цара? Тешко да је добио Орден Светог Саве

или неки други од Српске Православне Цркве

којој није био послушан и контрирао јој. Да ли
му је тај црвени крст орден католичких Малтешких

витезова или масона Темплара? Да ли је добио
и орден од масона који је можда крио од јавности?
Или је добио неко другачије признање
од њих за свој рад?

У познатој ТВ серији "Вук Караџић"

у улози Вука је познати глумац Мики Манојловић.

За Микија Манојловића су многи писали и у
дневној штампи да је масон а и он то отворено

признаје као например у овом гостовању

на хрватској ТВ, видео траје свега минут:

Miki Manojlovic priznaje da je mason

https://www.youtube.com/watch?v=fcWfMZHxsS4

Значи ли да је масона Вука глумио масон Мики?

Масон је глумио масона? Или је Мики тек после

те серије постао масон? Детаљније о масонима

као тајној организацији је тешко и можда ризично

сазнавати и откривати, сем кад то они сами јавно

откривају колико, кад и где желе, а детаљи

о њима нама православним хришћанима и нису

толико важни нити потребни за спасење душе.

Доситеј Обрадовић

Споменик Доситеју Обрадовићу

у Студентском парку у центру Београда

А на овој слици...

...није још један споменик Доситеју него

чувеном Бенџамину Френклину из САД који је

такође био масон. Обојица су у истој одећи

и истим ципелама, и за оба споменика су коришћене исте зеленкасте боје.

Овде код Бенџамина је такође

бело постоље као код нашег Доситеја.

Доситеј Обрадовић, портрет сликао
чувени Урош Предић што значи да је
веран правом лику Доситеја.

Бенџамин Френклин. Он и наш Доситеј

Обрадовић су и ликом личили, обојица обријани,

без бркова и браде, обојица носили исту фризуру,

исто чешљали косу скроз са чела позади и

обојици им је била дуга и таласаста. Носили су

и исту белу кравату моде тог времена.

Доситеј на зеленој новчаници

од пола милиона динара Југославије 1990-тих.

А Бенџамин на зеленој

новчаници од 100 долара САД.

На полеђини Доситејеве новчанице је манастир

Хопово из кога је овај монах Доситеј побегао.

Ако је он имао проблем у том манастиру, што се

дешава јер свуда се сви људи не слажу увек

подједнако добро, да је хтео отишао би у неки

други манастир од много који су постојали, али

није, што значи да он није побегао само од тог

једног манастира Хопово него је побегао од самог

свог монаштва, погазио и одрекао се свог

монашког завета који је дао Богу, побегао

од самог Православља и православне вере,

и приклонио овосветском умовању

без или мимо Христа.

Мало касније након Доситејеве новчанице

у зеленој боји Бенџаминових долара, Доситеј

добија и своју новчаницу исте номиналне

вредности као и Бенџамин - 100. Бенџамин 100

долара а Доситеј 100 нових динара.

И на полеђини те новчанице је манастир

Хопово који је напустио, само из другог угла.

Доситеј на поштанској марки Србије издатој 2007.

Бенџамин на поштанској марки САД.

Следе Бенџаминове марке са сличним

бојама браон и жутом као Доситејева марка.

Србској деци се у школама и нашем народу

кроз културу представљају Вук и Доситеј као

просветитељи равни Светим Ћирилу и Методију

и Светоме Сави, иако први нису марили за

Православље и нашу Цркву, а други били њени

велики Светитељи. Наизглед су и први и други

били учитељи просвете, али ови други су били

и духовни, верски и животни учитељи, први нису

марили за Христа и Његову Православну Цркву

а други су изгарали у служењу Христу, Његовој

Цркви и народу. Споља се тешко види разлика,

али изнутра, духовно, ипак јесте велика разлика,

у духу у којем су били, у врсти, укусу и квалитету

духовности коју су преносили и ширили.

Разни српски "просветитељи" и раније кроз

нашу историју а и данас, разни интелектуалци,

академици, професори, наводни али лажни

протестантски хришћани, деисти, пантеисти,

разни верски јеретици и секташи, окултисти и

езотеристи (људи који се баве магијом), атеисти,

социјалисти, комунисти, интернационалисти,

савремени левичари, глобалисти... сви од реда

су величали и величају Доситеја, а свима им је

заједничка особина одбојност и аверзија према

искреном Хришћанству, Православљу

и Светим оцима.

Доситеј Обрадовић је, што његове биографије не крију, био православни монах у србском манастиру Хопово на Фрушкој Гори, касније и рукоположен за ђакона, па је напустио манастир и монаштво, што је грех кад си већ замонашен, а задржао је монашко име Доситеј.

Један православни Србин лепо рече да су Срби и србска историја распети на два пута, ка Христу и од Христа, на два бекства, једно бекство ка Богу и Господу Исусу Христу а друго бекство од Христа, једно бекство принца Растка Немањића у православни манастир на Свету Гору да постане монах, служи Христу и постане Свети Сава, а друго бекство монаха Доситеја Обрадовића из манастира да би постао масонски „просветитељ“ и удаљавао Србе од Православља.

Црно одело, цилиндар, штап а нарочито беле
рукавице су познати симболи и одећа масона
и данас на њиховим церемонијама и обредима.

Српски слободно-зидарски
(масонски) часопис носи Доситејево име

Десно уз слику Доситејевог споменика стоји

наслов "90 година од уношења светла у ложу

Доситеј Обрадовић", мисли се на масонску ложу

(организацију, заједницу, удружење, испоставу,

ћелију, експозитуру).

У наслову часописа "Доситеј" у слову "О" се

налази силуета Доситејевог споменика који у

рукама држи штап и цилиндар, а слово "Д" је у облику троугла или пирамиде који су најпознатији

масонски симболи. Почетна слова "ДОС" и то баш оваквог фонта и са оваквим троугластим словом

"Д" користила је на својим плакатима и лецима

(флајерима) чувена коалиција ДОС (Демократска

опозиција Србије) која је дошла на власт 2000.

године. Да ли су ДОС-овци, или како су их србски

родољуби звали, ДОСманлије, алудирајући на

петовековне окупаторе Србије Турке Османлије,

узели те иницијале и облик слова за своју

коалицију због масона Доситеја и ове ложе са

његовим именом? Или само због Доситеја а облик

слова је ова ложа преузела од ДОС-а? Није ни

важно, али сличност је упадљива, била случајна

или намерна. Сем тога масони и коалиција ДОС

имали су много сличних циљева.

Масонски пут у масонску „светлост“, масонско

„просветитељство“, „светитељство“ и „светост“ са
масонским „Светитељима“ (Свецима) - ван, мимо
и без Хришћанске Цркве а некад и контра ње.
Да ли је масонска светлост и светост од
хришћанског Бога Свете Тројице, Господа Исуса
Христа и Светога Духа, или је то светлост анђела
светлости који је у Светом писму (Библији) од
Бога био назван „светлоносац“ (лучоноша)
Луцифер па је пао и постао сатана, сотона, ђаво,
враг? Ево шта још каже Свето писмо Новога завета о томе: „Сам сатана узима облик Анђела
светлости, а зато није велика ствар ако и
служитељи (слуге, следбеници, поклоници, верници) његови узимају облик служитеља
истине; али њихов крај ће бити по делима
њиховим”. Мало другачији превод тог места каже:
„И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела
свијетла. Није дакле ништа велико ако се и слуге
његове претварају као слуге правде, којима ће
свршетак бити по дјелима њиховијем. (Друга
посланица Коринћанима Светог апостола Павла
11:14). Да ли члан масона може истовремено бити
и добар хришћанин, православац и родољуб свог србског или другог народа, компликовано
је питање. Православни духовници, монаси
и старци, саветују да није могуће, неки су их
и анатемисали (изопштили, избацили
из Цркве) док се не покају.

Тако је позната и Доситејева изрека „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци“ где он лажно представља Цркву као културно заосталу, а цела историја добро зна да је управо Црква од свог настанка у време Исуса Христа па током 20 векова била главна у развијању писма, писмености, писању, преписивању и превођењу књига, и развијању културе, свих уметности и наука. Дешавало се да и људи из Цркве некада коче развој нечега и погреше, али у свим професијама има грешака, јер сви људи су грешни и не могу бити савршени као Бог Створитељ. А пре Христа су такође религије предводиле културни, научни и државни напредак свих народа, уз понека застрањивања којих има и данас, не само у Цркви, него свуда још и више.

Саборна црква и Патријаршија
Српске Православне Цркве у Београду

Саборна црква Београда

Између капије и главних врата улаза у цркву,

у порти (дворишту) лево и десно, налазе се

гробови Вука Караџића и Доситеја Обрадовића.

Изнад врата цркве је спољна фреска Свете
Тројице - Оца, Сина и Светога Духа - у жутом
троуглу. Жути троугао као симбол Свете Тројице
се налази на многим православним фрескама
и иконама како код Срба тако и код других
народа. Понегде је у троуглу "Свевидеће око
Божије". А сличан жути троугао са оком или без
њега користе и масони као свој знак у својим
храмовима, на фасадама зграда, у књигама
и другде. Да ли над овим гробовима Вука
и Доситеја будно бди Света Тројица, наш Бог,
и јесу ли душе њих двојице на оном свету

добиле милост од Бога?

На гробу Вука Караџића стоји хришћански

знак Часног Крста, личи на темпларски али

такав Крст се користи и у Православљу.

Парастос, молитва за покој душе Вука или
Доситеја, или обојице, над њиховим гробовима,
који чинодејствују свештеници Саборне цркве.

Са гледишта Православља и хришћанске духовности углавном негативан став према Вуку и Доситеју и данас је веома присутан у Српској Православној Цркви и међу Србима православним верницима. Ипак, гробови и Вука и Доситеја се, није ми познато зашто, налазе у порти (дворишту) пред улазом у Саборну цркву у Београду. Вероватно је Црква ипак одлучила да некако испоштује Вуков и Доситејев допринос србској култури и углед у србском народу, иако је њихов допринос и утицај не православан него овосветски, светован, не свет као код Светитеља или православних учитеља, књижевника, уметника..., већ материјалистички и у неким речима и делима погрешан и грешан.

Масонска пирамида на сред Кнез Михајлове
улице у центру Београда поред Српске академије
наука и уметности (САНУ) где се сматра да одавно
владају академици који су масони. Овакве слике
које сам нашао на интернету и текстови који

повезују познате личности србске историје,
познате Србе прошлог и садашњег времена са
масонима или тврде да су и они били масони,

могу се наћи на више места на интернету,

у књигама и штампи.

Овде преносим цео, на почетку

поменути, текст са сајта "Србин инфо"

са мојим подвлачењима и подебљањима

да истакнем важније речи и реченице,

а коментаре читалаца можете прочитати

на његовом линку

https://srbin.info/pocetna/aktuelno/mason-menjao-istoriju-otac-13-dece-ove-stvari-verovatno-ne-znate-o-vuku-karadzicu/

МАСОН, мењао историју, отац

13 деце: Ове ствари вероватно

не знате о Вуку Караџићу

18.05.2020.

Вук Стефановић Караџић је био по много чему контроверзна личност, а ово су мање познатих чињеница о њему и његовом животу...

Вук је био отац тринаесторо деце, мада у то време, нажалост број деце је био такав пошто многа нису могла поживети дуго због времена и болести које су харале у 19-ом веку.

А свега двоје његових потомака је успело да надживи Вука и његову жену Ана Марију Клаус, то су кћи Мина (Вилхелмина) и син Димитрије. Остала деца су, нажалост, умрла у детињству или у раној младости. Вукова изјава поводом тога, остала је запамћена: “Чини ми се да ће ми од све моје деце остати само моја дела“.

Члан тајног друштва

Био је масон, а то заправо и није изненађење када се говори о утицајним Србима у 19. и посебно 20. веку, јер „обични смртници“ нису могли да добију привилегије, протекције и подршку државе за своје пројекте. Нарочито је уживао протекцију Беча.

Први „градоначелник“ Београда

Вук је велики део живота провео у Бечу, али је оставио значајан траг у Београду. Решавао је разне, битне спорове. На место „градоначелника“ је дошао је 29. марта 1831. године, након што је кнез Милош сјединио Магистрат београдски са Судом београдским и именовао га за председника. Био је „владар града“ односно градоначелник само годину дана, а затим је напустио Београд и вратио се у Беч.

Није смислио „пиши као што говориш, читај како што је написано“

Цитат “Пиши као што говориш, а читај као што је написано“ измислио је Јохан Кристоф Аделунг, немачки граматичар и филолог. Вук Караџић је искористио овај принцип како би спровео реформу српског језика.

Вукове љубави – Ружа, Сара и Ана

У историји су забележене три везе Вука Караџића. Прва и највећа Вукова љубав била је Ружа Тодорова. Заволели су се када су имали само 17 година, у време пред избијање Првог српског устанка. Први српски устанак раздвојио га је од љубави из младости, али се причало до његове смрти да никада није преболео Ружу. Чак се постарао да спаси њене синове које су хтели да погубе присталице Обреновића.

Друга жена у Вуковом животу била је Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог трговца Мише Карапанџића. Њихов однос започео је великим пријатељством. Вук је тада имао 25 година, док је Сара била 10 година старија. Веза је завршена, када је Вук био приморан да напусти Неготин, а она му никад није опростила што ју је оставио.

Након што је стигао у Беч, упознаје Ану Марију Краус, ћерку богатог аустријског трговца. Иако је са Аном имао складан и срећан брак, блиски пријатељи Вука су тврдили да је његова највећа животна љубав остала Ружа.

Затвореник који је увео српске псовке?

Био је у затвору због збирке ласцивних песама „Црвен бан“, мада та чињеница није опште позната и многи тврде да је нетачна да би се Вук приказао као жртва режима. А у српски језик је увео неке од најсочнијих псовки, које се користе и дан данас у народу. Они који су оспоравали његов рад су тврдили тада да Вук намерно подмеће изразе и псовке, али и приче, песме и анегдоте, који никад нису постојали у нашем народу. Будући да сиромашан српски народ у турској окупацији углавном није путовао ван свог села, тако није могао да поуздано зна да ли се „у неком крају тако псује, прича и пева“, па је временом прихватио сва Вукова запажања и дела као „амин“ и истину.

Продао драгоцене српске књиге, мењао историју

Говорило се о томе да је Вук зарад лагодног живота и куповине имања у Тршићу продавао најдрагоценије српске књиге, а за драгоцено четворојеванђеље од Руса је добио је 300 сребрних рубаља. Ипак, највећи број српских дела и вредних историјских записа и доказа су завршили у поседу Беча и Ватикана посредством Караџића.

Осим тога, савременици су га оптуживали да је он најзаслужнији за утемељење бечко-ватиканске верзије светске историје на велику штету Срба и Србије, јер је имао приступ најзначајнијим српским писаним доказима и отуђивао их (крао – В.Ј.), продавао и мењао им садржај „преводећи“ их током његове реформе језика по налогу Беча и Ватикана (или масона којима је припадао), како би се сакрила права историја Србије и српског народа.

Чињеница је и да су се Срби и Руси до Вукове реформе језика у потпуности разумели, сматрало се да говоримо истим језиком мање-више, а након реформе то више није било могуће јер је српски језик постао „богатији“ са нових 30.000 речи (а сиромашнији са много укинутих и гурнутих у заборав старосрбских речи – В.Ј.) и тиме постао драстично измењен у односу на период пре Вукове рефорфме.

Многи умни Срби и владике су га презирали

Не само да су Вука презирали многи његови савременици интелектуалци и челници Српске православне цркве, сматрајући да срамотно покушава да „унијати“ српски народ по налогу Беча, већ је и након његовог живота наставио да интригира интелектуалну јавност.

Велики писац Меша Селимовић, који се декларисао као Србин муслиманске вероисповести је записао:

,,Вуков духовни сапутник, пријатељ и саборац није био православни владика Његош, већ римокатолик Словенац Јернеј Копитар (цензор словенских и балканских књига као чиновник у Народној блиблиотеци у Бечу, који је директно подносио извештаје аустријском министру унутрашњих послова и кнезу Метернику лично, незваничном владару монархије). Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желео да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног”.

Те Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у сабраним делима Вука Караџића, па тако 1827. године Копитар пише: „Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику, између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, пасти у руке“.

Вук се често сукобљавао и са српским владикама и митрополитима свога доба јер је настојао да „реформише“ староцрквене књиге, Стари и Нови завет, па су га његови противници звали и „ћопави антихрист“, „агент Ватиканске пропаганде“ и „плаћеник Беча који помаже да се Срби поунијате“.

(Коментаре читалаца можете

прочитати на горњем линку)

Овај мој текст изнад сам, не намерно, завршио баш данас, тачно на празник Светих Ћирила и Методија који је од прошле 2019. године државни празник и Србије - Дан словенске писмености и културе, 24. маја 2020. године после Христа.

Владимир Јанковић

Православна србска заједница

Верско братство и сестринство од 2012.

Погледајте и друге моје текстове на овом
блогу на разне теме са гледишта Православља

и упишите се у мејлинг листу да вас обавестим

мејлом кад објавим нови текст:

https://pravoslavnasrbskazajednica.blogspot.com

Добродошли у истоимену Фејсбук групу:

https://www.facebook.com/groups/pravoslavnasrbskazajednica

И истоимену групу на Вконтакте:

https://vk.com/pravoslavna.serbska.obshina