„Блажени миротворци...“, поручио је Господ свима нама

„Блажени миротворци...“,

поручио је Господ свима нама

„За мир свега света... Господу се помолимо!... Блажени кротки јер ће наследити земљу!... Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати!... Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо!“, Господ Исус Христос у Јеванђељу по Матеју (глава 5) и Православно богослужење Литургија

Опис слике: Ову слику сам направио пре пар година са жељом да се Србија моли за мир и не улази у сукобе између великих светских сила као скоро увек у својој историји, већ да живи и ради у миру. Ваљда смо доста гинули углавном не због наших интереса. Голуб са маслиновом гранчицом и дуга су библијски знаци или симболи које је Бог у Старом завету пројавио и показао после потопа нашем праоцу Ноју и његовој породици док су били у Нојевој барци, као крај непријатељства и као савез, помирење и мир између Бога и човека и људи. То што ове симболе користе и неки неправославни не значи да требамо да их се одричемо, јер су они наши, библијски, хришћански и православни.

За мир међу народима Балкана и у Србији

У србском народу постоји обичај да се неки Срби диве религијама, идеологијама, филозофијама, наукама, култури и обичајима других народа. Неки Срби се диве далекоисточној медицини, будизму, таоизму, вежбају медитацију и Кунг фу па се зато диве Кинезима, други Срби се диве верском покрету Харе Кришна, хиндуизму и јоги па се зато диве Индијцима, трећи Срби воле западне културе (нарочито музику, филм и књижевност) и њихове науке и језике па се диве Северноамериканцима, Енглезима, Немцима, Аустријанцима, Французима, Италијанима, итд., четврти Срби гледају шпанске, латиноамеричке и турске ТВ серије па се диве тим народима, пети Срби који су православни воле Грке или Русе прекомерно, чак и више него своје Србе, шести воле црначку музику и плес (блуз, џез, реп, хип хоп, брејкденс, рнб, соул, госпел...) па воле црнце, итд. Сви ови Срби који се диве другим народима почињу да мисле као ти народи, уче њихов језик, обичаје и све остало, обожавају исте ствари и вредности као и ти народи и моле се њиховим „боговима“, поистовећују се са њима и сматрају их за свој најближи род и народ, ближи него свој србски.

Али поред тога још је чудније то што колико волимо те даље народе, толико смо склони да мрзимо ближе и околне народе у нашем суседству и њихове припаднике међу нама у Србији, например Хрвате, Албанце, Бугаре, Мађаре, Роме (Цигане), бошњаке, црногорце, македонце, влахе, итд. Не улазим сада у то што су неки од тих народа настали од Срба али их пишем малим почетним словом, а то што су потекли од нас управо још више тражи да их не мрзимо. Има можда још народа који живе међу нама и око нас. Не улазим сада ни у то ко је од кога потекао, и ко је старији народ од кога, и ко је од раније живео на земљи где живи а ко се касније доселио, јер све то и уколико иде у нашу корист не даје нам за право да мрзимо друге.

Кад налазимо у себи толико обилне љубави и поштовања за даљне народе, онда тим пре треба да волимо ближње, суседне народе који живе у Србији и око Србије, да негујемо мирољубиви дијалог и саживот. То је услов да би на Балкану владао мир, а не као много пута пре кроз целу нашу историју да се мрзимо и убијамо у ратовима, што доноси трагедију, губитке и тугу свима и што је и Богу жао да се његова створења међусобно сатиру, истребљују и уништавају.

Упознајмо народе који живе са нама, међу нама и око нас. Упознајмо њихове религије, тежње, историју, језик, обичаје, менталитет, културу..., увидимо где је проблем међу нама да би га решили, нађимо времена и воље да се измиримо и помиримо, да не отварамо старе ране, да се поправимо и нађемо компромис, јер живимо на истој земљи Балкану и исте нас муке муче, сиромаштво, незапосленост, климатске непогоде и катастрофе, итд.

Ако наставимо да се мрзимо биће нам свима још горе. Тек ако и кад научимо да се волимо и поштујемо кренуће напредак и бољитак за све нас у сваком погледу.

Ко не уме да воли свог ближњег, не уме ни даљнег. Волимо дакле најпре Бога, себе, своју породицу, родбину, комшије, пријатеље и свој народ наравно, а затим и све народе међу нама, све грађане Србије, и све народе који живе око Србије.

За мир и са „Југословенима“

Кад већ говорим о миру између нација на Балкану, треба рећи и да не треба мрзети ни оне који се изјашњавају као Југословени. То су углавном деца из мешовитих бракова а таквих није мало. Зашто и њима не дозволити да се осећају како они хоће? Морамо разумети да је њима тешко да се изјашњавају по националности само свог оца или само своје мајке, па зато налазе компромис изјашњавајући се као нешто између, као Југословени. Југословен није ништа ружно и грешно, сама реч значи „Јужни Словен“, а ми то и јесмо. Југославија је можда била трагичан експеримент за нас Србе али морамо прихватити чињеницу да је она постојала цео век и изнедрила људе из мешовитих бракова и Југословене, а народ каже „Родило се, ваља га љуљати“, не можемо их побити и не смемо их мрзети. И њима ми православни требамо сведочити Православље. Зашто неби постојали и Православни Југословени или Православни мешовитог националног порекла? А и има таквих доста. И многи хришћани првих векова после Христа у Римском Царству пуном разних нација и касније многи Православни у Православној Византији и по целој планети до данас су били или јесу родом из национално мешовитих бракова или су били или јесу у браку са супружником друге нације па то Христовој Православној Цркви није нимало сметало да их прихвати као своје пуноправне чланове Светим крштењем а многе и да прогласи за своје Светитеље.

Православно родољубље (национализам) је по Светом писму (Библији) и није нацизам и расизам

У Православљу је Бог, вера, религија и духовно изнад националног, људског, телесног и материјалног као што је и Бог изнад људи, и дух и душа изнад тела и крви. Православље није нацизам и расизам који су идеологија обожавања крви и тла као идола, што је материјално и телесно, и противи се духовном и Богу који је Дух. Али Православље ни не потире нити негира нације и националност него их поштује, и негује љубав према свом народу, родољубље, патриотизам, национализам (другачија реч за рољољубље, љубав према свом роду, народу, није нацизам и шовинизам). И сам Господ Исус Христос, Свети пророци и Свети Апостоли како сведочи Свето писмо Старог и Новог завета (Библија) су волели свој Јеврејски народ више од свих народа, али нису мрзели ни један народ па ни Римљане под чијом окупацијом су живели у Христово време. Како може родољубље бити зло и грех зашта глобалисти, разне невладине организације, протестанти и њихове секте оптужују Србе? Како уопште здрава љубав према било коме или чему може бити зло и грех? Љубав је највећа заповест Господња и зато љубав према свом роду и народу је природна и пожељна особина, хришћанска врлина, као што је и љубав према ближњем, својој породици и самоме себи.

За мир међу Србима свих крајева

и Срба у истом крају

Нажалост и многи Срби између себе се мрзе. Многи Срби из Београда потцењују оне који живе ван престонице, а многи Срби ван Београда презиру београђане. Затим има мржње и међу Србима из свих крајева, например, Срби из Лике и Хрватске и Срби из Војводине мрзе Србе из централне Србије и обрнуто, па и неки Срби из Републике Српске и Црне Горе не подносе Србе из централне Србије и обрнуто. Неки Срби херцеговци не воле Србе босанце и обрнуто. Ривалства има у централној Србији чак и између градова па се мрзе између себе они из Чачка, Ваљева, Лазаревца, Шабца, Краљева, Крагујевца, Ужица..., па ови из Земуна потцењују ове из старог Београда а ови о земунцима причају вицеве и називају их Аустроугарском, па ови из центра Београда потцењују све из ширег центра града и периферије, чак неки из једне улице не воле оне из суседне, они из једне зграде не воле ове из зграде преко пута, итд. итд. Сулудо, тужно, трагикомично, детињасто и незрело.

Мржња није хришћанска врлина него грех и требамо је одбацити. Мржња највише штети човеку који је у себи носи, то су рекли мудри људи. Мржња је негативна особина, мана и грех, негативна енергија, неприродни и нездрави грч тела, ума, срца и нерава, згрченост, блокада, напор, од које се разбољева и наша душа и тело. Заменимо мржњу љубаву и како каже Свето писмо Новога завета, не супростављајмо се злу злим (јер тада нас је зло победило и ми постајемо зло), већ надвладајмо зло добрим. Надвладајмо мржњу љубављу, на негативну енергију одговоримо позитивном, добрим духом који ћемо црпети молитвом од Господа.

Имамо ми Срби у Србији неки уклети и проклети обичај и да се судимо са комшијама и рођацима, око међе и свега и свачега, да не говоримо једни са другима годинама, деценијама или до краја живота, да просто човек кад буде гост неком крају или селу Србије не може све ни да попамти ко са ким не говори а са ким говори. Стално, често преувеличавајући ситнице, налазимо разлоге за мржњу и свађу или да прекинемо да говоримо са неким. То је јако лоше и морамо се тога ослободити ако желимо наш хришћански, православни, духовни и морални напредак који ће повући за собом и сваки други напредак, материјални, финансијски, економски, културни, просветни, политички, државотворни, итд.

За мир међу Србима

различитих религиозних схватања

На почетку Литургије, најважнијег православног богослужења, ми понављамо Христова блаженства која нам је Он дао у Својој беседи на гори у Јеванђељу по Матеју у 5.глави па говоримо, читамо или певамо: „Блажени кротки јер ће наследити земљу!... Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати!...“. Такође на почетку Литургије се молимо за мир: „За мир свега света... и сједињење свих“ (овде се молимо за сједињење у Истини-Христу а не по сваку цену зарад лажног јединства тј. данас актуелног западног екуменизма којим руководе протестанти, римокатолици и глобалисти).

Исто тако мирни дијалог треба да имају Срби свих религија: Православни, родноверни (многобожци, пагани) и Срби других верских заједница. Толеранцију треба да развијају и различити православни Срби између себе: они који припадају Српској православној Цркви, они у Епархији рашко-призренској у егзилу на челу са владиком Артемијем и разне Српске истински православне Цркве (ревнитељи, зилоти). Не морамо заједно да се молимо, али не смемо да се мрзимо већ да мирно комуницирамо и сарађујемо у борби против истих и заједничких проблема и изазова данашњице.

За мир међу Србима различитих

идеолошких и политичких схватања

Треба да имамо мирни дијалог између себе и поштовање, и Срби свих политичких партија, покрета и идеологија: православни родољуби, демократе, социјалисти, комунисти, национал-социјалисти, монархисти, републиканци, итд. Колико је бесмислено мрзети свог комшију и суграђанина а камоли рођака других политичких ставова најбоље схватамо у тешким тренуцима сиромаштва или климатских непогода (поплаве, пожари, завејаност снегом, земљотреси, нестанци струје, воде, грејања... а све то погађа Србију последњих година) када смо приморани да заједнички радимо на спасавању наших људских живота и наше имовине. Нормално је да имамо различите ставове по неким питањима али не смемо да се мрзимо. Сваки човек ако погледа у своју прошлост може да се сети различитих периода (фаза) свог живота кад је веровао у нешто а после неког времена одбацио то па поверовао у сасвим нешто друго или чак супротно. Тако и идеолошког и политичког противника треба схватати као човека који можда неће бити такав до краја живота већ је само сада у тој фази а већ за коју годину можда ће и он веровати у ово што и ми, а гле апсурда, до тада ћемо ми можда променити мишљење и веровати у сасвим нешто треће. Идеолошко, политичко, научно и свако друго мирољубиво и добронамерно надмудривање, дијалог, дискусија и размена мишљења и ставова су природни и нормални, али агресивно фанатично ратовање људи до истребљења, нема смисла, то је зло, то је лудило, томе се само ђаво радује, а Бог тугује, и Божији Анђели, наши Анђели Чувари и Светитељи на небу тугују, и наше породице, рођаци и пријатељи на земљи тугују због наше неразумности и самоуништавајуће тврдоглавости.

„Љубите (волите) непријатеље своје...“,

каже Господ Исус Христос у Јеванђељу

Природно је да сваки човек мисли или осећа мање-више другачије, али то није разлог да се мрзимо. Не постоје два иста човека, два потпуна истомишљеника. Ми Православни Срби, ако смо већ поносни на своју религију као најбољу, онда треба да сведочимо Христа љубављу и добротом како доликује правим хришћанима. Само тако истински можемо победити зло и грех у себи а тиме и спољашње непријатеље, и по могућству својим примером их приволети и задобити за Христа и тако спасавајући прво своју душу спасавати и њихову. Каже стара изрека кинеских мајстора борилачких вештина: „Највећа победа је учинити свог непријатеља својим пријатељем.“. То је победа љубави и доброте, победа свих где нема поражених, јер нечији пораз рађа у њему жељу за осветом, реваншом и онда сатирању и уништавању обе стране нема краја. Или хришћански речено: „Највећа победа је непријатеља не уништити него задобити и спасити“. Православни хришћанин не сме никога да мрзи, не сме да има непријатеље људе. Нама ни један човек, ни један народ, није непријатељ. Човеку није непријатељ други човек, већ наши сопствени греси, слабости, страсти и зли духови (демони) на челу са ђаволом, који муче и завађају људе и чине нам зло. Наша борба није против других људи, већ како Свети Апостол Павле каже да је наш рат духовни против духова злобе (демона) и како Свети оци православни кажу да је наша борба против греха, смрти и ђавола. Православље учи да немамо непријатеље од људи, већ ако са неким не можемо да се сложимо и поред нашег труда, не смемо да га мрзимо већ само треба да га се клонимо и ако наше речи упућене њему не помажу, да се онда само молимо Богу за њега, као и за све непријатеље наше.

Јер каже наш Господ Исус Христос у Јеванђељу по Матеју, у 5. глави (стих 43 до 48), у Својој беседи на гори: „Чули сте да је казано: Љуби (воли) ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд (кишу) праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ На ово као истински хришћани и православци можемо само рећи „Амин!“ (што значи: тако је, нека тако буде).

Непрестана молитва за мир је дужност православних а није фанатични неразумни пацифизам

Али да неби схватили Православље једнострано и погрешно, као фанатични пацифизам и болесни мазохизам, треба напоменути да је у нужној самоодбрани себе, ближњих, свог народа и отаџбине, дозвољено бранити се употребом силе против насиља и насилника, па тако Црква благосиља одбрамбене ратове и дала је многе Свете ратнике. Али Православље није агресивна и милитантна религија за шта нас неки оптужују, јер скоро свака религија и верска заједница дозвољава човеку, народу и држави да се бране и из љубави бране себе и своје ближње када им је опстанак угрожен, што је сасвим природна човекова потреба за самоодржањем и животом. На Православној Литургији се молимо и за „христољубиво воинство (војску)“. Међутим, човек појединац, народ и држава су дужни да учине све да избегну сукоб и рат, и у току рата треба да се моле Богу за мир, прекид сукоба и помирење, јер Бог није створио људе да уништавају једни друге, него да живе у миру, раде и стварају, сарађујући на тај начин са Створитељем Богом. Божији план је Он Сам људима и рекао кроз Светог пропрока Мојсија на почетку Светога писма у Првој књизи Мојсијевој названој Постање: „Рађајте се и множите се, напуните Земљу и владајте њоме...“. И наша планета данас после око 7500 година од свог постанка (по библијском рачунању времена) располаже великим још довољно ненастањеним пределима, тако да уз добру вољу, план, организацију, човекољубље и богољубље, има места за све садашње и многе будуће људске нараштаје још дуго времена, јер како наш народ каже: „Кад чељад нису бесна, кућа није тесна“. Под чељадима схватимо све укућане, а у овом случају цело човечанство.

Молитва за мир

Молимо Ти се Боже, даруј нам Твој мир и смирење да мирно живимо, радимо и стварамо бољу будућност за себе и своју децу, унуке и потомке после њих. И како се на православним богослужењима и Литургији молимо: „Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо!... Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо! Подај Господе!“.

12.март(27.феб.) 2015.година после Христа

Владимир Јанковић

Србија

vjbgdser@eunet.rs

Профил на Фејсбуку

„Владимир Јанковић Влада“:

https://www.facebook.com/vladimir.jankovic.vlada

Група на Фејсбуку

„Православна србска заједница“:

https://www.facebook.com/groups/pravoslavnasrbskazajednica

Блог: http://pravoslavnasrbskazajednica.blogspot.com

Бићу вам захвалан на коментарима овде или на Фејсбуку: