Мој сусрет уживо са монахом Калистом 1990. у манастиру Жича

Монах Калист - 1896.- 1991. г. по.Хр.

Владимир Јанковић

Духовити духовник монах Калист -

Калистове рајске мушмуле

Мој сусрет уживо са монахом Калистом,
први и једини, годину-две пред његово упокојење,
око 1990. године у манастиру Жича

(Опростите што је овај текст на латиници јер 2007. када сам писао текст нисам умео да користим ћирилицу на компјутеру. Дај Боже да добијем воље и времена да га пресловим у ћирилицу и објавим. Написао сам овај текст 2007. године и тада ми је објављен на сајту Удружења писаца "Поета" где и сад стоји на овом линку: http://www.poetabg.com/htm/clanovi/jankovic_vladimir.html )

Moj susret i razgovor sa monahom Kalistom bio je u slicno vreme kad i susret brata Hadzi Dragana Popovica koji je, Bogu hvala, snimio i audio zapis tog razgovora i danas se on moze nabaviti na CD-u. Mоzda, nije proslo ni godinu dana, i ne secam se da li je jos tada monah Kalist bio na ovom svetu sa nama ili se vec upokojio, Dragan i ja smo se upoznali u Misionarskoj skoli o.Ljubodraga Petrovica u hramu Aleksandra Nevskog koju sam ja tada poceo da pohadjam (o.Ljuba je vec nekoliko godina u penziji i aktivno vodi „Versko-dobrotvorno starateljstvo“ i pravoslavna predavanja utorkom od 18h u Patrijarsiji). Ispred parohijskog doma ove crkve posle jednog chasa (predavanja) Misionarske skole koji je bio subotom posle bdenija, medju nama, uglavnom omladinom zeljnom saznanja o svojoj veri, povede se, izmedju ostalog, i prica o monahu Kalistu. Rekoh da sam nedavno bio u manastiru Zichi i pricao sa njim. Tada Dragan zagonetno i sa osmehom rece „Ja imam i snimak sa njim, na kaseti, kako smo razgovarali, preko sat vremena.“ Bio sam odusevljen i bilo mi je jako drago da je neko zabelezio i Kalistov glas koji ce ostati za sva buduca pokolenja do kraja ovoga sveta. Kasnije je snimak prebacio na CD i on se lako mogao nabaviti. Kupio sam ga tek nedavno od Dragana i tek nedavno celog preslusao. Dovoljno mi je da pomislim na monaha Kalista i moj susret sa njim, koji je ostavio jak trag u meni zauvek, pa da ne moram vise nista ni da slusam niti pricam o njemu.

Na burnom pocetku 90-tih godina

procitao sam novinski tekst i knjigu „Monah Kalist“

I sada se osecam nespreman i nedostojan da pisem o ovom meni jako dragom nasem duhovniku ali posto je „Nova iskra“ ponovo izdavala knjigu „Monah Kalist“ a izdavac gospodja Ljilja Ponjavic prikuplja beleske ljudi o monahu Kalistu, eto i ja da doprinesem. Ovo je prvi moj tekst o njemu a vremenom mogu napisati i bolji kada uzrastem duhovno. Vec oko 17 godina, od kada sam se sreo sa Kalistom, ja izbegavam da pricam o njemu a napisao nisam nista o njemu (osim na jednom internet forumu gde je bilo reci o Draganovom CD-u, ukratko), da ne ipadne da se hvalim. I ovo sada sto pisem je malo nezgrapno i nevesto, ali eto, kao da mi Bog rece: „Napisi da ako, mozda, uskoro predjes kod Mene u onaj svet, da ljudi procitaju jos nesto, dozive jos bolje Kalista i uzrastu u veri. A ako bude trebalo doteraces tekst naknadno, napisaces bolju verziju.“
       Bilo je to vreme kada se obnovio visestranacki sistem u SFRJ. U Beogradu su bila politicka previranja, narocito medju omladinom. Imao sam tada oko 20 godina i bio sam pogodan za primanje raznih uticaja a i u to doba mlad covek trazi sebe, svoj identitet, pun je energije za promene na bolje, pun vizija, zelje, snage, vere samo trazi nesto ispravno i najuzvisenije u sta ce da veruje i za sta da se bori. Bio sam u jako losim odnosima sa roditeljima jer su bili komunisti a ja ispoljavao neposlusnost prema daljem takvom vaspitanju i okretao se Bogu. Radio sam tada kao cistac stazica na Centarlnom groblju i imao dobru platu. Bilo sta sam radio samo da bih mogao samostalno da zivim. Ziveo sam tada u odvojenoj kucici pored kuce mog oca i majke, da bih se sto vise odvojio od njih i pronasao svoj novi put, jer njihova komunisticka „svetla“ buducnost i pogresno ili nikakvo usmeravanje, se rushilo svuda oko mene. Bilo je to i vreme 9. martovskih demonstracija Vuka Draskovica i ostale opozicije na kojima sam bio kao znatizeljni posmatrac jer sam hteo da cujem i drugu stranu. Ispalo je burno. Cuvajuci glavu sve sam pratio sa bezbedne daljine, itd. U to vreme na Terazijama kod Robne kuce na ulazu u podzemni prolaz gde do danas postoji ulicni prodavac novina, casopisa i ponekih knjiga, zapazim knjigu „Monah Kalist“ koju je napisao Milivoje M. Jovanovic. Imala je narandzaste korice, pisana na cirilici, a na njoj je bila fotografija nekog manastira na vrhu nekih stena (nije Ostrog, ni Meteori, ni dan danas ne znam koji je to manastir) a iz jedne velike stene se prikazivala cela ljudska figura (nalik Bogorodici) obasjana svetachkom svetloscu. I sam jednostavan naslov mi se dopao a i ta fotografija je delovala natprirodno, odusevlajvala me i magnetski, neodoljivo me privlacila. Knjiga je bila izdata 1984. i cuvam je i danas kao dragocenu relikviju, kao jednu od najvecih svojih dragocenosti, bogatstava koje su mi promenile, poboljsale i usmerile zivot ka Bogu i vechnom zivotu u radosti i sreci. Malo pre toga procitao sam o monahu Kalistu u nekom poznatom casopisu (mislim da je bila „Ilustrovana politika“; mozda cu cak i naci tu reportazu sa dve slike, u svojim starim stvarima). Tu je bio tekst o Kalistu na dve strane i dve crno-bele njegove fotografije. Na jednoj Kalist stoji sa sedom razbarusenom kosom i bradom na terasici svog konaka naslonjen rukama na drvenu ogradu. Ta je slika delovala odusevljavajuce na mene. Do tada sam citao o duhovnosti, zedan nje, sve sto sam nasao, a tada je bilo dosta dalekoistocnih filozofija i religija, pisanja o Budi, Taoistima, kineskim asketama, cudotvorcima, kung-fu majstorima, nindzama, itd. Bilo je i tzv. „hriscanskih“ sekti poput „Jehovinih svedoka“, „Adventista“ (Subotara), „Novog zivota“ (baptisti), poplave bioenergeticara, vidovnjaka (kao i sada astrologa na televizijama i svuda), Hare Krishne, Trancedentalne meditacije i drugih, a o Pravoslavlju tek je pocelo da se pise i vrlo malo knjiga je moglo da se kupi. Od casopisa SPC u Beogradu postojale su samo novine Patrijarsije „Pravoslavlje“ koje su izlazile na jeftinom novinskom papiru, na malom broju strana u crno-beloj boji, i „Svetosavsko zvonce“ (za decu). Tek je nasa Crkva pocela da se budi od poluvekovne komunisticke izolacije i bori se za medijski prostor, izdavastvo, vracanje naroda sebi i Bogu. Tada sam i ja usao u duhovnost ali ne jos u istinski pravoslavnu; jer nije imao ko da me uvede, i trenirao sam neku vrstu kung-fu-a sa humanom filosofijom, koja je bila bliska mojim pozitivnim i postenim pogledima i vaspitanju koje sam vec primio od komunistickog morala i roditelja, jer i oni su imali dobrih strana. U to vreme kupio sam u Knez Mihajlovoj ulici broj casopisa „Pogledi“ iz Kragujevca, koji je na naslovnoj strani imalo naslov teksta o sektama „Satanizam u Srbiji“. Kasnije sam ga pozajmio nekome ko ga je izgubio, pa posto preko „Pogleda“ ne mogu vise da ga dobijem jer su odavno razdelili te stare brojeve molim bilo koga ko ga ima da mi se javi da iskopiram par strana jednog meni vrlo vaznog i dragog teksta koji mi je pomogao u zivotu. njemu. To je tekst o Misionarskoj skoli staresine hrama Svetog Aleksandra Nevskog na Dorcolu, staresine o.Ljubodraga Petrovica i njegova slika sa sedom kosom slicno slici monaha Kalista koju sam video u novinama. I ona je bila crno-bela i delovala drevno, izvucena iz tradicije da pomogne potomcima. I o.Ljuba (kao i Kalist) mi je izgledao poput nekog istocnjackog gurua (duhovnika, cudotvorca) koje sam vec naucio da postujem i rekoh sebi „Pa, zar nije bolje da poslusam ove nashe „gurue“ i cujem sta oni znaju„. Trudio sam se da se priblizim nashoj veri ali islo je vrlo tesko, uz veliku borbu i spoljasnje i unutrasnje otpore u mojoj dushi u kojoj je komunisticko skolstvo i kult Titoizma (obozavanja Druga Tita) zasadilo i razvijalo mrznju prema Bogu, dobroj i zdravoj duhovnosti i istini, Crkvi, svestenicima, Casnom Krstu i svemu slicnom tome. Tako ja ubrzo nadjem svoj put u Misionarskoj skoli o.Ljube gde sam isao narednih godina (kao i na Liturgije) i tamo sam pronaso mlade ljude koji su takodje ranije lutali kroz poplavu raznih duhovnosti, religija i sekti, pa sada prihrlili da sto pre udju u nashu svetu pravoslavnu veru i duhovnost.

Knjiga „Monah Kalist“ me je odusevila,
duhovno preporodila i uzdigla

Medjutim, mislim, pre toga, da sam naishao na taj tekst o „Monahu Kalistu“ a ubrzo kupio knjigu o njemu na Terazijama i progutao je za dva dana! Ili je to trajalo duze ali upijao sam svaku rec. Toplo su se slivale u moju dushu jednostavne, jasne, narodske rcenice. Jednostavno je najbolje. Istina i najveca mudrost je u jednostavnosti koju svaki covek razume. Tako je napisano i Sveto pismo. Tako je govorio i Gospod nash Isus Hristos i zapisali i govorili Apostoli. Jaka je ta knjiga. Nije cudo sto je opet popularna. Od onda ostade mi u dushi, srcu i umu kao putokaz mog zivota i duh te knjige i veliki glavni junak knjige, asketa (podviznik) monah Kalist i posle toga susret sa njim.
      Bio sam odusevljen i jako duhovno uzdignut cudotvorstvom i isceliteljstvom koje je on doziveo. Nesto slicno sam i sam doziveo i pronasao sam u monahu Kalistu duhovno srodnu dushu i velikog duhovnika na koga treba da se ugledam ako hocu da napredujem u poboznosti. Osecao sam duhovnu srodnost sa Kalistom, kao i sada. Slicne smo osobine imali: razmisljanje svojom glavom, ne prihvatanje nicega zdravo za gotovo dok sam ne osetis pogotovo kada je poboznost u pitanju, shaljivost, vedrinu duha, sklonost ka prirodi, askezi, nadprirodnom, itd. Imao sam slicno duhovno iskustvo kao Kalist, malo pre nego sto sam citao o njemu. Ona je u knjizi opisana ovako: „Osecao sam se lakim; isao sam po ostrvu ne osecajuci da na nogama stojim (dodao bih ja -kao da lebdim ili ovlas dodirujem tlo, kao da hodam po perju ili oblacima). Bio sam u stanju blazenstva. Nisam vise osecao kapak na glavi i kao da mi se neko lako naslanja na teme, kao onda u planini. Sada sam na potiljku i celom gornjem delu temena osecao kao da mi je glava bila otvorena (dodajem – kao da su um i dusha spojeni sa nebom, kao da su jedno sa Carstvom nebeskim, duhovnim, a opet zadrzavas svoju neponovljivu, originalnu licnost, posebnost i slobodnu volju). Lako i jasno sam razumevao Sveto pismo i druge knjige, i sve ono o cemu sam razmisljao. Prozirao sam u buducnost; saznavanju nije bilo kraja, kao ni mojoj radosti. Uvideo sam tada kolika je velicina covekova. Ranije nisam mogao ni da naslutim za kakva je sve dela covek sposoban. Zaista je blazenstvo biti covek.“ U ovim recima, od reci do reci prepoznao sam svoj nalepsi duhovni dozivljaj koji mi se urezao u dushu do danas i bice zauvek. Samo nisam to doziveo kao Kalist na duze vreme, jer nisam ziveo u prirodi vec u gradu, niti mi je milost Bozija toliko dozvolila, vec na desetak minuta u obliznjoj shumi, nocu, sam, gde sam cesto u to vreme bezao iz beogradske vreve da na miru razmislajm o svojoj buducnosti i planovima i na miru se pomolim Bogu. Ko god zivi pobozno na selu, u prirodi i moli se Bogu, ima prlike da cesce ovo dozivljava a u gradskoj vrevi i zagusena ovozemaljskim brigama i problemima covek takav dozivljaj (duhovni uzlet) vrlo tesko i retko moze da dozivi. Gradjani, cesce idite u prirodu, parkove, van grada i na selo, i zdravlja (i telsnog i duhovnog) i da osetite dar, blagodat Duha Svetog. I Kalist je preporucivao boravak u prirodi, samocu (molitvu nasamo sa Bogom i samim sobom), askezu, post, odricanja ovozemaljskih zadovoljstvava radi zadobijanja vechih, duhovnih zadovoljstva, dobara i radosti dushevne i duhovne. Tako vidim ja iz te knjige da nisu samo indijski gurui i kineski monasi, isposnici i cudotvorci, imali takve duhovne darove i moci, i da nije vreme cuda u hriscanskoj Crkvi proslo sa Hristom i Apostolima. Vidim, eto nama zivog dokaza, Kalista, u nashoj zemlji, majci Srbiji, prema kojoj nam je politicka opozicija tada probudila ljubav (rodoljublje, patriotizam). Pisalo je pred kraj knjige da je monah Kalist sada u manastiru Zicha. Nisam se setio da zovem manastir telefonom, vec jednog nedeljnog dana odlucim da odem tamo. Nisam bio siguran ni da li je Kalist jos uvek ziv na zemlji jer to je bilo oko 1990. a knjiga je izdata shest godina ranije. Molio sam Boga da je josh ziv i da cu ga sresti. Kolebao sam se da li da idem, ali odlucio sam da krenem pa i ako nije ziv, bar cu posetiti prvi put Zichu, videti je i sigurno imati lepe razgovore sa njenim monashtvom. U nedelju pre podne sam se razmisljao da li da idem. Sutra me ujutru cekao napran fizicki i psihicki radni dan, jer sam imao uzasne kolege, pokvarene ljude, daleko od Boga, bezboznike koji su se ruzno i prostacki izrazavali. Proslo je vec podne kada sam prelomio. Plasio sam se da ce biti kasno da odem i da se vratim ali Bog me poterao i rekoh sebi, ako me bude stigao mrak ili zalutam vraticu se u Beograd pa cu pokusati drugi put ponovo.
      Bez problema sa glavne stanice odem autobusom do Kraljeva, radostan sto sam malo izasao iz vreve velegrada gde sam rodjen, u prirodu, prirodnije ljude, narodne ljude, svez vazduh, cak je mislim i vozac pustio narodnu muziku sto mi je prijalo jer smo se nje tada stideli (kao i sad vecina omladine), a ona me je vracala korenima i precima kao i Pravoslavlje. Mozda da smo vise slusali narodnjake a ne rok end rol, pop i hip-hop (koji se pojavio jos 1984. /kad je i izdata knjiga „Monah Kalist“/ kod nas sa Brejkdensom i repom, i sa pop zvezdama Madonom, Majkl Dzeksonom, Duran Duran, Kajli Minok, itd.) nebi bili tako podlozni sektama iz Amerike, vec bi vise voleli nashe popove pa ma kakvi se vicevi o njima pricali i nasu srpsku, narodnu, pravoslavnu veru. Sreca, ja sam imao dedu i babu kod Lazarevca kod kojih je dolazio pop na kafu i partije shaha sa mojim dedom u mantiji, pa sam stekao postovanje prema svestenicima i solidarisao se sa njima u inat jer su ih komunisti ponizavali i terorisali.

U manastiru Zicha susreo sam se sa monahom Kalistom

(susret=su sret=sretanje=sretenje=sretnost=sreca!)

Od Kraljeva se raspitam koji autobus ide do manastira Ziche i stignem tamo. Vidim desno gore kucicu i pomislim da je mozda tamo Kalist ali sam prvo otisao u manastir da se javim, razgledam ga i pitam za Kalista. Tu mi jedna monahinja rece da je on gore u toj kuci preko puta i da mogu da ga vidim ako zelim a ja rekoh da sam zato i dosao. Odem ja tamo polako, nogu pred nogu, kao da idem svecu na poklonjenje. Malo sam imao tremu i drhtao zbog grehova svojih, nepoznavanje vere, komunistickog vaspitanja, straha od Boga i Kalista, lutanja van Pravoslavlja, duhovne nevestosti, itd. Ali u isto vreme osecao sam jos jacu radost kao da idem u susret samome Bogu, zeljan da kod Kalista stignem i sto duze ostanem. Prodjem pored malog manastirkog groblja sa leve strane i kako ulazim na kapiju dvorista, prekrstim se i izdaleka vidim istu sliku kao i u novinama kada sam prvi put video monaha Kalista. Bojazljivo pognuh glavu i polako se priblizavam sa strahopostovanjem i velikom radoscu. Srce mi lupa jako. Sve blize vidim istu sliku iz novina na kojoj je monah Kalist sa razbarusenom sedom kosom naslonjen rukama na drvenu ogradu terase. Citao sam jos tada kod raznih vera da kad neki hodocasnik dolazi kod nekog duhovnika (i ovih dobrih i ovih mracnih vestaca i vestica) da oni znaju, predosete da ce doci i cak gostu znaju i ime iako ga nikad pre toga nisu videli. Pomislih da je mozda i Kalist predosetio moj dolazak i da mi mozda i ime zna. Posto sam procitao u knjizi „Monah Kalist“ o njegovim cudotvorstvima i verovao u njih ova „sitnica“ me nebi zacudila. Prisao sam lepom sedom starcu koji me je smireno gledao i njegovim ocima nebeskog pogleda i pitah ga blago i sa postovanjem „Jeste li vi monah Kalist?“, znajuci da je to on ali da mu odmah iskreno kazem da sam zbog njega dosao. On rece „Ti si citao Milivojevu knjigu, jel tako?“. Ja se iznenadih malo, kako on to pogodi, rekoh „jeste“ sa osmehom i on me ljubazno pozva unutra u kucu. Bio sam jako radostan a i on. Bila je tu i monahinja koja ga je pazila.

Duhoviti duhovnik monah Kalist

         Usli smo svi troje u njegovu sobu. Ona mi rece „Vi ste dosli da vidite Kalista? Pa, sta da vidite, bolesnog starca? Ne moze on puno ni da prica.“ Ali ja nisam verovao da mu je toliko loshe sto se i videlo. Onda poce komedija. Ona rece njemu „Oce, opet ste lozili drva u furunu a rekla sam vam da cu to ja da radim.“ „Ma, niiiiiiiisam“, rece on piskavo i detinjsto, kao dete koje se kune i brani. A ona ga opet ukoreva „Pa, ko je drugi nego vi?“ „Ma, niiiiisam ja!“, demantuje on odmah. „Pa, oce, rekla sam vam da mozete da zapalite sobu sto toliko lozite. A ko je kad ovde ulazimo samo vi i ja? Ja nisam, prema tome - vi ste lozili.“ „Ma, niiiiiiiiiiiisam, ja“, opet ce on jos umiljatije i samouverenije. I tako nekoliko puta se oni raspravljase. Onda ona njemu rece „Hajdete, oce da legnete!“ i otkri mu debeli jorgan na visokom seljackom krevetu. A on onako mrsav i mali (slicnog izgleda kao patrijarh Pavle) pridje krevetu. Monahinja mi rece „Pogledajte, sta on zna.“ I monah Kalist u belim dugackim gacama (koje sam i ja nosio u obdanistu) skoci na krevet, u letu se obrne oko svoje ose i na ledja padne i utone u debeo seljacki dusek pruzivsi rucice uz grudi da doceka jorgan kojim ce ga monahinja pokriti i smeska se radosno kao dete, kao decak od pet godina. Ja sam se odusevio starcevom vitalnoscu, okretnoscu, spretnoscu i vedrinom. Cini mi se, kroz maglu, da je ona pomenula da Gospod kaze da ce samo oni koji imaju dushu cistu kao dete uci u Carstvo Njegovo, a ja sam joj rekao da to znam jer sam procitao Novi zavet.
       Eto, koliko se ne secam dobro, ovo je bilo na kraju. Pre toga on i ja smo razgovarali nasamo u njegovoj sobi (keliji) jer me je ona pitala da li hocu nasamo sa njim da pricam ali ja sam joj rekao da mi je svejedno Ona me je ipak malo ostavila nasamo sa njim. Kalist mi radosno rece „Hvala ti za mushmule“. Ja se zbunih. Monahinja mi objasni: „Ma, ima neki covek sto mu stalno donosi kivi, sto mu se svidja da jede, pa on to zove mushmule“. Ja se tek kad sam se vracao kuci u autobusu setih da mu nista nisam doneo i bilo me je sramota. Nisam znao da je obicaj u manastir doneti nesto, pogotovo kad sam isao licno kod duhovnika, koji je i bolestan. Nista nisam doneo. Pokazao sam koliko ne znam o Pravoslavlju. To je verovatno monahinja i viela pa sam u skladu sa tim imao i takav tretman. „Pa, jel imate neki problem ili ste onako dosli?“, pita me ona. „Pa citao sam i knjigu, a i mozda, ako bi moglo, da se pomoli otac za ovo moje lice“. „A sta vam fali licu?“, pita me ona. „Pa, eto, stalno mi izlaze bubuljice.“, rekoh ja. Mislim da je rekla da je to normalno u pubertetu ali ja sam rekao da mi one smetaju i da bih voleo da ih se resim. Citao sam kako su se on i vladika Nikolaj molili i postili nedeljama, kako je Kalist lecio ljude kada se zajedno mole i poste (izlecio je tako coveka od vodene bolesti, pise na strani 110 i 111 knjige „Monah Kalist“) i hteo sam i ja to da probam. Hteo sam i tako da ojacam veru. Monahinja mi rece „E, za to treba imati jaku veru.“ Citao sam jevandjelje i znao da Gospod lechi one koji veruju i ja joj rekoh samouvereno „ja imam jaku veru.“ Stvarno sam resio da postim, ne jedem i ne pijem nista sa Kalistom do poslednje snage, osecao sam da mogu i da mi se ukazala prilika mislim da bi mi Bog dao snagu da dugo izdrzim. Na moje „ja imam jaku veru“ ona brzo i iznenadjeno okrete glavu i pogleda me, malo me odmeri, pa onda blago skloni pogled na Kalista i rece „A otac to vise ne radi. Star je on i bolestan. Jos dve godine pa ceo vek je ziv. Jel idete vi u crkvu, jel se molite Bogu...?“ Ispitivala je ona da vidi ko je to dosao sa tako cudnim stavom. Malo sam mozda pobrkao redosled jer bilo je pre oko 17 godina a nikad se detaljno nisam podsecao ovoga, ali dijalozi su potpuno tacni i jasni u mojem secanju, pamcenju. Kao i duh, atmosfera koju sam tada osetio i primio.
       Kalist je bio radostan i hteo je da prica sa mnom. Monahinja rece da on obicno nece da prica i da je u losem stanju ali se cudi kako je ovako zivnuo od kada sam ja dosao. Bice da je starac voleo goste, mozda je i bio tada bas lepo raspolozen, mozda sam ga i ja zainteresovao, izasao je pre nego sam ja dosao na terasu, a mozda je i monahinja pricala u cilju da ga ja ne bih gnjavio, ili da bi ona mogla da ode da radi druge poslove koji su je cekali, sto mi je s vremena na vreme blago napominjala. Ipak, mislim da je i njoj drago bilo sto omladina dolazi kod Kalista i sto se Pravoslavlje budi i obnavlja u srpskoj omladini. I pitam ja Kalista, tj. posto on nije dobro cuo, ona mu je ponovila, za lecenje mog lica. Hteo sam da mi se koza lica obnovi i dobije lepsi ten i verovao sam da postom i molitvom, na selu i svezem vazduhu to moze da se desi jer molitva leci sve, i dushevne i telesne bolesti, i daje vece zdravlje i lepotu. Nisam se zanimao za klasicnu medicinu i kozmetiku. Verovao sam da Bog moze sve, da s njim, otac Kalist i ja mozemo sve. I ja ponovih Kalistu svoju zelju, da se molimo i postimo kao sto pise u knjizi da je on lecio ljude Bozjom silom i pomocu. A Kalist me pita onako blago, saljivim, piskavim, starackim tonom i glasom „Jel su ti pobozni roditelji?“. Ja kazem da nisu i stidljivo i postidjeno dodam da su komunisti. „Aaaaa, ma, nema od toga nista.“, odsece on kratko kao da je zvrsena prica o tome. Odmah ja dodam da su mi baba i deda iz Lazarevca pobozni. A on digo ruke. Pa, bice, da u takvom stanju ni on nije mogao da se prepusta takvom podvigu, sto sam i ja uvideo a i monahinja mi je rekla. Zalio sam tada i tih godina sto smo Kalista kasno otkrili, sto nije poziveo duze, ali gde duze od sto godina? Bas u to vreme kad se omladina verski budila, da je Kalist bio mladji i zdraviji, sa mozda nekih bar 80 godina, pa za dve godine bi procvetalo Pravoslavlje u Srbiji, ali eto, Bog je hteo tako, da prodje skoro nezapazen, slicno kao Sveta Petka u svom zivotu, a posle upokojenja projavise se njene cudesne pomoci i isceljenja iz nebeskog, duhovnog sveta. Kalist nije bio pisac i govornik, vec asketa, duhovnik, veliki molitvenik, cudotvorac, iscelitelj. Ziveo je decenijama u samoci u prirodi, divljini i klonio se ljudske slave, privilegija, komfora, potpuno posvecen Bogu i duhovnom zivotu. Skroman je bio i po pitanju materijalnog zivota a i po pitanju ljudske slave. Tezio je bozanskoj slavi koja je neuporedivo lepsha i korisnija za ljudsku dushu i spasenje. Molite se Kalistu i oseticete snagu Boziju. Dobro je da imamo i jednog takvog. Zato sve sto se napise i sazna o njemu je dragoceno, pa i ovo moje skromno svedocanstvo.
          I tako se ja vadim kako su mi i deda i baba pobozni a on nista, kao odustaje. Osetivsi da je time osudio komunizam kao veliki greh, ja resim da onda bar malo ogovaramo komunizam posto je to tada bilo jako popularno a ispravno. I pitam ja njega „Sta mislite vi o komunistima?“, zeleci da ih on ocrni maksimalno i tako meni olaksa dushu i da snagu da se protiv njih borim. A on rece raznezeno: „Ma, vooooolim ja njih.“ Tako je odugovlacio, bio je radosniji, vitalniji i vise saljivdzijski raspolozen nego na CD-u kada ga je brat Dragan snimao jer su tada vodili ozbiljnije razgovore. Ja se zacudih. Otkud sad voli komuniste kad ih je malopre strogo osudio i kad u knjizi pishe da ne valjaju i kada ih sva Crkva i Pravoslavlje osudjuju i kad sami komunisti ubijase Boga u nama od kada postadose. Onda se setih da je on u knjizi ispoljavao i podrsku i simpatije za neka komunisticka stremljenja, narocito borbu radnika protiv bezdusne eksploatacije krupnih kapitalista i gazda, pa znatizeljno pozeleh da mi to objasni i uputi me, pa upitah: „Kako to?“. On se malo bavio sa monahinjom, ona ga je valjda nesto presvlacila, pa rece piskavo „Vooolim ja njih, kao kvooochka uuuzicu!“ i smeska se. Ja cutim, ne razumem. Rodjen i ceo zivot do tada u Beogradu ziveo pa ne razumem te izreke sa sela, niti kako to kvochka voli uzicu. Ja se razmisljah da mozda kvochka voli uzicu da bi je vodili u shetnju jer voli da sheta. Monahinja vide da nisam shvatio pa me pita: „A jel znate kako kvochka voli uzicu?“, i nasmesi se ona dok oblaci Kalista. „Neznam“, rekoh ja postidjeno. „Pa ne voli uopste.“, rece ona a ja najzad shvatih i nasmesih se svom neznanju i starcevoj shaljivosti i duhovitosti kojoj se nisam nadao u tolikoj meri. „Pa, ko jos voli uzicu?“, pita me monahinja: „Pa jel bi vi voleli da vas vode za uzicu?“ Rekoh posramljeno: „Pa ne bih“, i vidim ja koliko ne znam i koliko smo mi beogradska deca glupi za najjednostavnije stvari. A s ozirom da su „duhovitost“ i „duhovnost“ slicne rechi, kao i „duhovit covek“ i „duhovnik“ mozda one idu zajedno. Pravi duhovnik bi trebalo da ima i dobar smisao za humor (duhovitost). Duhovnik treba da bude duhovit ali na pravi nacin, sa merom i smislom i u pravo vreme. A ko je tako zdravo i spravno duhovit i pozitivan, okrece na shalu i optimista je, a sa jednom finom i dobrom merom i odmerenoscu, on bi trebalo i da jeste duhovan covek.

Kalistovo moljenje „Oche nash“ me je zadivilo

„E, sad cete vi oce da jedete. Jel hocete? Morate da jedete.“, rece ona i postavi mu za stocic tanjir corbe. Pitala me hocu li i ja ali mene je bilo sramota. A mozda me i nije pitala, ne secam se, ali verujem da ce pre biti da jeste. Kalist sede na stolicu za mali stocic na kome je bio samo njegov tanjir, hleb i mozda jos nesto. Iznad je bila ikona sa upaljenim kandilom, ne secam se koja, ali mislim Gospoda, jer je pred njom zatim poceo da izgovara molitvu Gospodnju - „Oche nash“. Govorio je molitvu tiho, polako, udubljeno i umiljato kao pitomo i dobro dete. Isto kao sto je onda skocio u krevet i smeskao se. Detinjom, chistom dushom je govorio kao dete svom rodjenom ocu ( a to mu je vidi se Gospod stvarno i bio), umiljato, sa umiljenjem, a onda u delu kada reche razvucheno „i oooprooooosti nam dugove nashe“, kao dete koje dobro zna da je zgresilo ali voli svog oca i uzda se u njegovu ljubav i veruje da ce mu oprostiti. Bio je duboko svestan svoje gresnosti ( tj. nashe ljudske gresnosti jer svi sagresismo kroz Adamovu neposlusnost) sto je odlika pravog hriscanina, prave poboznosti i svetosti. Svetitelji su bili veci time sto su vishe spoznavali nashu ljudsku gresnost i svoju prirodu i do poslednjeg casa se molili „Gospode, pomiluj (smislij se) me gresnog.“ Takve su nam sve molitve jer samo spoznavanjem svoje gresnosti, grehova, gresaka, covek moze da se pokaje, ispravlja ih i napreduje i duhovno a i u svakodnevnom zivotu i radu. Pa, kada se tako pomolimo Bogu, nashem Ocu (Tvorcu) a i vecini nashih roditelja zemaljskih pa nema sta nam ne bi oprostili. I kaze Gospod u Svetom pismu „Kada vi, buduci ovako zli, vasoj deci dobra dajete, koliko ce vishe Otac vash nebeski dati dobra onima koji Ga za to mole“. Reche to Kalist, kao i ono „Ma, niiiiisam ja“ (lozio vatru), pa tako da i ako je dobro znala monahinja da jeste lozio nije mogla da se naljuti. Ali njoj valjda nije hteo da kaze „Oprosti“, ko zna zbog cega a i ko zna sta je tu bilo. Ko ce znati. Osim Bog i njih dvoje. A mozda je malo voleo da se sali sa tim monahinjama sto su ga cuvale pa kaze piskavo i razvuceno „Ja niiiiiisam!“, onako drcno, razoruzavajuce, kao da stavlja tacku na to. A poznato je i da jako stari ljudi vole vishe toplote u sobi, jer im se valjda kosti hlade (takve su bile i moje babe) i onda loze sami vatru vishe nego obicno a ako jos dobiju i staracku senilnost ne secaju se dobro sta rade. Medjutim, Kalist je i tada bio vitalan, bodar, chio, duhovit, vickast, jakog duha i vere, i spremao se za susret sa Gospodom.
        Mene je jako dirnulo kako se on to pomolio. Dobio sam primer kako treba: od srca, svom dushom svojom, iskreno. Takvu molitvu i Gospod Isus Hristos u Novom zavetu kaze da Bog voli: „Treba se moliti u duhu i istini (Duhu - Svetom i Istini – Hristu) jer Bog voli takve bogomolioce“. Poshto se monah Kalist pomolio tako „i oprosti nam, grehove nashe“, a pod „nas“ sam podrazumevao i sebe jer sam se i ja molio sa monahinjom pored njega, pomislih kad se ovakav duhovnik ovako pomoli i za oprostenje mojih grehova onda ce mi Bog mnogo oprostiti, jer uslisuje Kalistove jake molitve. Verovatno ako, svojim molitvama Bogu, dodamo povremeno i neku slicnu ovoj: „Gospode, molitvama (duhovnog oca nashega) monaha Kalista, oprosti meni gresnom (ili oprosti nama greshnima)!“, verujem da ce je Bog uslisiti u velikoj meri, ocistiti nas od puno grehova, oprostiti nam ih i ispuniti nas Duhom Svojim Svetim, kao sto je i Kalist Njime bio ispunjen u velikoj i visokoj meri. Ove molitve ne mislim da treba upucivati Kalistu vec kao proslavljenom svetitelju vec kao nashem duhovnom ocu (duhovniku) koji je bio na zemlji i molio se za nas a sada je samo preseljen na onaj svet gde su mu mozda molitve jos jache. Brat Jovan savetuje da oca Kalista pominjemo u molitvama za usnule u Gospodu a Kalist ako ima slobodu pred Bogom oduzice nam se molitvama za nas.

Zadivila me je gostoljubivost i smirenje mati igumanije i monahinja Ziche

Posle razgovora sa Kalistom mislim da je usledio onaj njegov odlazak (skok) u krevet jer bili su vec vecernji casovi. Sa monahinjom ili bez nje (ne secam se bas) sisao sam u manastir Zichu i posedeo malo sa jednom sestrom koja me posluzila sok a zatim sama pozvala mati igumaniju da mi pruzi malo paznje i malo porazgovara sa mnom. Bio sa prijatno iznenadjem i odusevljen njihovom gostoljubivoscu, ljubaznoscu, smirenoscu. Pricali smo o meni i mojoj veri, o mojoj odusevljenosti Kalistom. Samo sto nisam plakao od srece. Ali one su imale posla jer je bilo vec vece i pozdravismo se. Punog srca izadjem iz konaka i u dvoristu manastira vidim, ako se bavi oko cveca i jednu mladu monahinju (ili je bila iskusenica) mojih godina (oko 20) i zadivih se njenom odlucnoscu da se vec sada posveti monastvu. I ona me ljubazno pozdravi. Izasao sam iz manastira Ziche potpuno duhovno zadovoljen i ispunjen. Blagodat, smirenje i duboka unutrasnja radost bili su na i u meni.
         U autobusu kojim sam se vracao za Beograd gledao sam dugo kroz prozor u mrak i mislim da se video i mesec. Uzivao sam u blagodatnom stanju koje sam pokupio u Zichi. Znao sam da je ovo jedan od retkih mojih dozivljaja koji ce mi promeniti zivot i mamiti me da stalno tezim takvom dushevnom spokojstvu jer je to nesto najlepse, znao sam vec i pre toga citajuci, i najvece covekovo bogatstvo. Suzile su mi ochi i zbog srece sto sam ovo doziveo a i zbog tuge sto se vracam u beogradsku kolotechinu i svoj svakodnevni zivot gde su zagushene, prigushene mogucnosti projave i pojave Duha Svetog, gde je vrlo tesko doziveti slicnu blagodat kao na selu, u prirodi, medju poboznim ljudima. Pomislio sam da su mene odgajile ovakve monahinje ili pobozne zene (kao sto je naprimer i moja baka u selu), u poboznosti i smirenju dushe koji donose bistrinu i chistotu uma, a ne moja nepobozna i nervozna majka (cerka te iste pobozne moje bake samo sto je bila komunista i preselila se jos u mladosti u Beograd) daleko bih dogurao i duhovno i intelektualno, i kao covek i svakako drugacije. Tada bih bio veoma srecan i zadovoljan svojim zivotom a ne ovako sludjen, sa bolom u dushi, jer moji roditelji ne mare za Boga kao uglavnom i sva moja rodbina i okolina. Nisam ni sanjao da cu se ovoliko lepo provesti i obradovati na ovom svom putu, niti da su nashe srpske monahinje ovoliko ljubazne. To je samo prirodan, gostoljubivi, zdravi seoski i srpski duh, i vaspitanje pobozno, pravoslavno, hriscansko, hristoliko, rajsko, bozansko. „Zasto ja ne pripadam tom svetu kad toliko zelim?“, pitao sam se.

Kalist i dalje budi veru medju ljudima

zahvaljujuci novim izdanjima knjige o njemu

Ostala nam je lepa fotografija monaha Kalista koja je na koricam knjige i uvelicana moze da se drzi na zidu kao sto je ja drzim poslednjih nekoliko godina od kada sam je kupio u crkvenoj prodavnici i knjizari „Kalist“ (!!!) koja se tada otvorila bas u blizini moje rodne kuce, gde i sada zivim i od koje sam i krenuo da sretnem Kalista. Prodavnica se nalazi blizu Crkve Svetog Djordja (koja je i moja parohijska) odmah posle nadvoznjaka koji se penje od Ade Ciganlije na Banovo brdo. Izdavacka kuca ove knjizare i gospodja Ljilja u poslednjih nekoliko godina izdala je vec pet izdanja knjige „Monah Kalist“ koja je mnoge privela veri a i mene ponovo razbudila. Zahvaljujem i sestri u Hristu Filoteji koja me je podstakla da pobedim svoju lenjost i osecaj nedostojnosti i napokon, posle 17 godina, prvi put opisem svoj susret sa monahom Kalistom.

Kalist sada verovatno jede rajske mushmule u Carstvu Nebeskom

Zahvalimo i svi Gospodu nashem koji nam daje svoje svete duhovnike da nas vode ka Njemu. Oprosti oce Kaliste sto ti nisam doneo „mushmule“ niti bilo sta na dar jer bio sam vrlo mlad, zanesen, naznalica i ne vaspitan kako treba. Ali poklonio sam ti tada kao i Bogu nashemu svoj duboki deo dushe, privrzenost, poverenje, veru, ljubav. Nikada osim tada vishe nisam bio u manastiru Zichi, niti u okolinu me put nije naneo, osim ako sam nekada prosao blizu ali nisam obracao paznju. Kada me Bog dovede na tvoj grob, oche Kaliste, da opet budem na tom mestu posle toliko godina, mozda bih trebao da ti donesem bash kivi, te tvoje „mushmule“, koje si tada voleo da jedes, i da jednu stavim na tvoj sveti grob a ostale poelim sa prisutnima u slavu Boziju i tvoju chast. Ti verovatno sada u raju jedes neke rajske mushmule, kivi, i razno drugo voce i druga neopisiva duhovna dobra. Mozda cu tu zateci i monahinju koja te tada cuvala.

Velikih duhovnika uvek ima svuda oko nas ali se oni klone ljudske slave trazeci nebesku, Boziju, duhovnu slavu i bogatstvo, duhovnu radost i lepotu i Carstvo Bozije

        Neki iz nashe Crkve ne priznaju bash Kalista. Pa niko nije savrsen bio, pa ni oni koje mnogo vise slavimo od Kalista. Molitve nashe i cele Crkve ce pokazati i Bog ce otkriti koliku paznju i koje mesto monah Kalist zasluzuje i koje je zasluzio u Bozijem Carstvu. Videcemo, sta ce biti sa nasim molitvama upucenim Kalistu da nas privede, uzvede Gospodu. Vec pet izdanja Knjige o njemu i Draganov audio CD vec su dali ploda. Kao sto se sa suzama, pokajnicki molio ruski svetitelj u filmu „Ostrvo“ (najgledanijem filmu u Rusiji 2006. i mozda najpravoslavnijem filmu ikada snimljenom) tako se pomolio i monah Kalist tada pred jelom, a i on je ziveo na ostrvu u divljini, dugo godina u samoci. Cujem sprema se film i o Kalistu. Boze daj! A i zivoti tog sada proslavljenog ruskog svetitelja i nashega Kalista su slicni (cudotvorstva, isceliteljstva, askeza, post, proroshtvo, jurodivost, neposlusnost staresinama kada Bog to trazi zbog Njegovog visheg smisla koja uvek izlazi na dobro, itd.). Pravim svetiteljima Bozijim nije vazna ljudska slava vec Bozija, kao sto je i Kalistu bila i sada je verovatno. Nije vazno ko ce biti proglasen svecem na zemlji i da li ce se znati njegovo ime i koliko ce se proslavljati u zemljskoj Crkvi. Vazno je koliki je svetitelj on pred Bogom i koliko molitve njemu upucene pomazu i leche one koji se mole. Ako budu dovoljno jako delovale i spozna se da je Kalist u duhovnom svetu svetitelj, i zemaljska Crkva ce po pravoslavnom obicaju i kanonu biti u prilici da to i zvanicno potvrdi. Ali najvaznije je da mi volimo Kalista i molimo se za njega i njemu.
        Braco i sestre, trazite duhovnike nashe. Pronalazite ih po manastirima, medju svestenicima, po shumama, i duhovne ljude medju obicnim ljudima... Nemojte da nalazimo duhovnike tek kada vec svi cuju za njih a oni vec mnogo ostare, onemocaju i spremaju se za susret sa Gospodom. Onda nam ostaju samo secanja, fotografije, pisani, audio i video zapisi. Trazimo ih dok su jos ovde na ovom svetu medju nama, da pricamo sa njima, da se ispovedimo kod njih, pricestimo... Ima ih sigurno, samo mi gresni ih ne trazimo dovoljno uporno a oni se kriju od ljudske slave koja im smeta u duhovnom napredovanju i dostizanju svetosti. Otvorimo dobro svoje duhovne ochi. Sveti ljudi, svetitelji su medju nama. Apostol Pavle sve verne (vernike) naziva svetima. Samo se odreci greha i vec si svet i ti. Putujes u svetost. Putujes tamo gde su nashi duhovnici i svetitelji na gozbu Jagnjetovu (Hristovu), na nebesku Tajnu vecheru i pricheshcivanje koje nam je Gospod obecao, u Raj, u vechno carstvo radosti neopisive, u Carstvo Bozije.
         Neka je slava i hvala Gospodu nashemu Isusu Hristu i nashem Bogu - Svetoj Trojici - Ocu, Sinu i Svetome Duhu!

Владимир Јанковић,

Београд, Србија

vjbgdser@eunet.rs

и vladimir.jankovic@mail.ru

Профил на Фејсбуку:

"Владимир Јанковић Влада (Vladimir Jankovic Vlada)"

https://www.facebook.com/vladimir.jankovic.vlada

Профил на руској друштвеној мрежи Вконтакте:

"Владимир Янкович"

http://vk.com/vladimir.jankovic

Група на Фејсбуку „Православна србска заједница“:

https://www.facebook.com/groups/pravoslavnasrbskazajednica