Рамбо II пробавни мученик мора да кењафте

Рамбо II

пробавни мученик

мора да кењафте

(Слика се увећа кликом на њу)

На снимању филма „Рамбо Ковид 21“ срео сам главног глумца Рамба од 121 годину старости како једва хода са штапом и жмирка на једно око као у „Роки“-ју након бокс меча кад попије добре батине. 

Сад Рамбо има више година него наш „старац Фочо од стотину лета“, или како би прост народ из „Маратонаца“ рек'о „Имаш сто година а лажеш, дртино матора“.

Искористио сам прилику да га питам културно, за култну, скоро окултну, сцену из древног филма „Рамбо 2“ када иза руског војника Рамбо из блата отвори своје око а затим несрећника ликвидира ножОм.

„Еее, не знаш ти моју муку са том сценом“, уздахну Рамбо и плачљиво настави: „Намажем ти се ја цео блатом детаљно и тако угравиран и уграђен у блато, шта ћу него да чекам да наиђе дотични руски војник, може и кинески за прву помоћ...

Убрзо ја осетим мирис,

тачније смрад,

и запитах се тад:

Зашто смрди ово блато?

Схватих, помешано је

са балегом, па зато!

Крављом или коњском балегом, нисам пробао, па не знам да ви кажем тачно и преС-цизно. Схватим ја да сам се намазао и са балегом приде, а ја се надао да је то лековито блато из Бање Врујци код Љига, ако за ништа друго, бар за леп тен и затезање коже...

Где нађох крављу балегу у сред џунгле, немам појма, мора да ме неки Србин зајеб'о, да ми се освети што смо их бомбардовали 1995. и 1999. Подметнуо ми и потурио своју краву, шаруљу крављу, крава га олизала да Бог да.

Да скренем мисли са муке, почех да компонујем песмицу: 

„У говнима сам до гуше,

уста ми се суше,

а из пећине ми у дупе

хладна промаја пуше,

где сте Руси, продане душе?“

Како ми ноС-з-дрва поигравала од опојног смрадуцкања балеге, почну и мени да се преврћу црева. А руског војника још нема на видику. Шта ћу, стојим ту у блату, ки уписан, и чекам. А пробава ради, као југословенска фабрика у време Тита. 

Потерало ме „по ради себе“ и ради „Српске бабе која се чешља“, ни мање ни више него велика нужда, а ко ће сад да излази из блата да је сврши и после опет да се цео маже блатом. Мрзело ме да понављам тај досадни блатњави а могуће опет и говњиви ритуал. Тако да сам се двоумио да ли да се „У помоћ!“ дерем или само да се усерем. 

Бар да ми се само припишкило, ја бих знао шта ћу, протурио бих га само напоље из блата, прскао као камени кип из калемегданске фонтане, и онда бих га вратио у блато, да га опет замаскирам.

Али мене је, к'о за инат, терала баш велика нужда, баш велика, да сам једва издржавао. Хтео, не хтео, махи, махи, махинално, што пева Вики, морао сам да прднем.

Одмах после тог неочекиваног догађаја изађе из блата ваздушни, тачније гасовити клобук, што би рекла деца, мехурић што се дува. Није ме било срамота од људи јер их тада у џунгли није било, али ме је било срамота од ретких птица које су то чуле и чудиле се том новом звуку који им омета цвркутање. И тако, мало-мало, ја опет прднем, и опет клобук, сад још већи. А руског војника да наиђе, нема никако, као да га је задржао лично Стаљин, главом и брковима.

Да скренем мисли са овог мог пробавног мучеништва, почнем ја да певушим Русима „Мој, Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш, прррдддррр...!“, опет прднух рафално као из руског  Калашњикова и опет клобуци из блата, само се нижу к'о моји реденици са мецима.

Таман кад сам мислио да више нећу издржати, зачух шум лишћа и приђе руски војник кога сам дуго чекао. Ја, по сценарију, отворим једно око из блата, па кад камера то добро усними и камерман ми махне руком, ја Руса стручно ликвидирам, мало успорено да буде бољи ефекат на Вас гледаоце. 

Онда му са свом мојом искреношћу правог мученика рекох „Дуго сам те чекао па си ме разочарао и као човек, а и као комуниста. Али нисам те убио јер си комуниста и Рус, него зато што нисам могао да кењам четир' сата због тебе!““, завршио је своју трагичну исповест напаћени Рамбо. 

Са Рамбом се ово разговарао срБски сељак, љубитељ филмова Рамбо I и II и Роки I и II, који не сме да се попише, пардон, поТпише од срамоте, јер је тренутно на лечењу од болести зависности од псовања и ружних речи некњижевних,

као што је брука,

што написа срБска рука,

„Црвен бан“ од Караџића Вука,

не читајте да вам не припадне мука,

препоручују Гризни штаб и струка!