Saturday, November 30, 2019

Римокатоличанство и његови лаички покрети у односу на Православље и Србе


Римокатоличанство
и његови лаички покрети
у односу на Православље и Србе

Владимир Јанковић












Хришћански мир и љубав. 
За мир и поштовање између свих 
католика и православних, Хрвата и Срба, 
Хрватске и Србије. Екуменизам је нешто друго. 
На слици су грб Ватикана седишта Католичке Цркве, 
грб Српске Православне Цркве, и заставе
 Хрватске и Србије. Све слике у овом тексту 
се увећају кликом на њих.


Лаички покрети су покрети обичних верника без црквених свештеничких чинова али који воде побожан и црквени живот и баве се свим другим професијама, струкама, сталежима. Лаик је световњак, овосветски човек који живи у овом свету а не у манастиру. Лаик је мирјанин од речи „мир“ што на старословенском и руском значи „свет", овај земаљски, материјални свет. Лаик је припадник лаоса, а лаос на грчком језику означава крштени, верни, верујући хришћански народ, народ Божији у Хришћанској Цркви.

Представљам Вам текстове разних аутора са мојим појашњењима и између њих критичким разматрањима добрих и лоших страна: 

- Католички лаички покрети и организације: Католички покрет, Католичка акција, Опус Деи и други

- Јављање Госпе (Богородице) у католичком хрватском Међугорју у Босни и Херцеговини и јављање Пресвете Богородице у православном србском Ђунису у Србији

- Католички некадашњи витезови, ратници и војници звани крсташи а код Хрвата крижари, у новије време звани усташе, Иван Мерц, надбискуп Алојзије Степинац, Павелић, НДХ, итд.

- Антисемитизам, антијеврејство, антижидовство и антимасонство Хрвата и Срба у време немачке окупације и изложбе, плакати и поштанске марке на ту тему

- Први председник републике Хрватске Фрањо Туђман је био усташа до 1942., прешао у комунисте па након пола века обновио усташтво

- Лепи и поучни, са јеванђељском хришћанском поруком љубави, мира и доброте, дивном музиком и песмама, светски познати играни филмови са Римокатолицизмом, који су јако блиски Православљу

- Закључак, позив на мир, разумевање, поштовање, хришћанску јеванђељску љубав, доброту и сарадњу. Надвладај зло добрим, а мржњу љубављу, саветује нас наш Господ у целом Новом завету




Katolički pokret

Katolički pokret, organizirano djelovanje katoličkih laičkih udruga i inicijativa u prvoj polovici XX. st., a cilj im je bio duhovna i intelektualna izobrazba mladih, širenje prosvjete u pučanstvu, borba za socijalnu pravdu i pravednije društvo prožeto kršćanskim vrjednotama. Nastao je po uzoru na njemački pokret (Katolischer Verein), iz XIX. st., a izravno su ga potaknuli pape Leon (Lav) XIII. (osobito njegova socijalna enciklika Rerum novarum, 1891) i Pio X.

U Hrvatskoj mu je pokretač bio krčki biskup A. Mahnić (1896–1920), koji je prije dolaska na Krk zajedno s J. Krekom bio nositelj katoličkoga pokreta u Sloveniji. U Zagrebu je 1906. osnovan akademski klub »Domagoj«, koji je postao središte đačkog i studentskoga pokreta, a poslije i hrvatskoga katoličkog pokreta. Ubrzo je nastao lanac đačkih društava u srednjim školama, sjemeništima i bogoslovijama, od kojih mnoga izdaju vlastita glasila (do 1914. ima ih oko 20), a 1910. u Zagrebu je osnovan Hrvatski katolički đački savez. Odrasli članovi pokreta osnovali su 1912. Katolički seniorat sa zadaćom da se skrbi o usmjerenju i razvoju pokreta. Iste god. osnovan je Hrvatski katolički narodni savez za vodstvo i nadzor svih društava i djelatnost pokreta. U okviru pokreta 1918. nastala je Hrvatska pučka stranka, koja se zauzimala za federalno uređenje zemlje i kršćanska načela u javnom životu.

U pokušaju za sjedinjenjem hrvatskih i slovenskih đačkih društava, nastala je 1920. Jugoslavenska katolička đačka liga te prvi Orlovi po uzoru na one iz Češke i Slovačke. Ta su gimnastička društva u svečanim nošnjama nastupala na sletovima, a njegovala su kršćanski odgoj, kulturne i socijalne djelatnosti. God. 1923. osnovan je u Zagrebu Hrvatski orlovski savez, a orlovska društva ubrzo su postala najmasovnija u Hrvatskoj. Neko su vrijeme ovlasti nad đačkim društvima bile podijeljene između Lige i Hrvatskog orlovskog saveza, dok 1925. nije ukinuta Liga. Predsjednik Hrvatskog orlovskog saveza Ivo Protulipac i posebno tajnik i suosnivač I. Merz dali su savezu duhovni i crkveni karakter u duhu Katoličke akcije. 


(Иван Мерц - папа Јован Павле II га је 2003. прогласио за блаженог као и Алојзија Степинца 1998., сматра се да је Мерц оснивач усташког покрета, усташа, савремених католичких крижара, крсташа – В.Ј.)

Međutim, već prije 1920-ih bile su nazočne u katoličkom pokretu dvije struje. Jedna (»nacionalna«) – s »Domagojem«, franjevcima te akademskim i bogoslovnim udrugama – željela je pomirbu s liberalnim i sličnim skupinama te težila nacionalnom jedinstvu pod geslom Bog – hrvatski narod – socijalna pravda. Druga (»integralistička«) – s isusovcima (језуитима), sarajevskim bogoslovnim zborom, listovima Dan, Vrhbosna, Hrvatski dnevnik i dr. – inzistirala je na katoličkim načelima i religioznom karakteru katoličkih udruga, s geslom: žrtva – euharistija – apostolat. Zbog prijašnjih razlika i nagla rasta orlovskih društava, 1925. došlo je do rascjepa između domagojstva i orlovstva.

Kada su Šestosiječanjskom diktaturom 1929.  (Шестојануарском диктатуром краља Александра I Карађорђевића Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца који касније ствара Краљевину Југославију - В.Ј.) ukinute sve političke stranke i slobodne udruge, osim Jugoslavenskoga sokola, domagojsko đaštvo spojilo se s bratovštinom (братством) sv. Ćirila i Metoda, a orlovstvo kao dio Apostolata molitve postalo je Križarsko bratstvo (Крсташко братство, вероватно претеча, предходница усташа - В.Ј.). Otada je pokret, na čelu s najraširenijim Križarima, djelovao uglavnom u duhu Katoličke akcije. Već od 1925. zagrebački nadbiskup A. Bauer i drugi biskupi pokušali su sjediniti organizacije pokreta pod vodstvom crkvene hijerarhije, ali nisu uspjeli pa su sve do dolaska komunističkih vlasti usporedno egzistirale tri skupine: Katolička akcija, domagojstvo i križarstvo.


Katolička akcija

Katolička akcija, organizacija katoličkih laika nastala radi duhovne obnove i prožimanja javnog i društvenoga života kršćanskim načelima, u suradnji s crkvenom hijerarhijom. Potaknuo ju je papa Pio XI. enciklikom Ubi arcano Dei (1922), a organizirana je oko 1930. Djeluje po župama i među pojedinim slojevima i staležima (mladi, žene, odrasli). U pojedinim je zemljama je imala Glavno vijeće (koordinacijski odbor) i Tajništvo pod nadzorom nekoga biskupa. U mnogim zemljama, pa tako i u Hrvata, označavala je novi vjerski zamah u već postojećem katoličkom pokretu.


Затим сам нашао и овај текст:

Многима није познато да је Римокатоличка „црква“ средином XIX века, за време папе Пија XI покренула у Италији тзв. католичку акцију, коју је затим ... 


(Овај сајт "bskm" је од православног србског "Братства Светог краља Милутина" које, ако се добро сећам, припада владики Артемију кога је рашчинила Српска Православна Црква, али сада тај сајт сви интернет претраживачи препознају као ризичан и небезбедан и неће да га отворе, ни његове текстове, линкове. Ипак, нашао сам тај текст на сајту "Борба за веру", следи ниже, мало је оштрији према католицима и испод њега је моја критика са наведеним добрим и лошим странама – В.Ј.)

http://borbazaveru.info/content/view/6019/86/

Проф. др. С. Живановић:
О католичкој акцији
у Хрватској, Босни и Херцеговини,
Србији и Македонији 

11. август 2013.


Многима није познато да је Римокатоличка "црква" средином XIX века, за време папе Пија XI покренула у Италији тзв. католичку акцију, коју је затим увео у тадашњу краљевину Срба, Хрвата  и  Словенаца (Југославију) главни идеолог усташког покрета, крижара, орлова итд. у Хрватској Ханс Иван Мерц, кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог (на путу да постане католички светац) баш у фрањевачком самостану Петрићевац у Бања Луци, из кога су фрањевци започели покољ  српске деце у околним школама, као и свог српског становништва у Бања Луци и околини.

Ханс Иван Мерц је на захтев папе организовао католичку акцију у Хрватској и постао секретар  и главни идеолог злогласне хрватске организације Орлова. Монсињор др Фабијан Вераја је написао предлог да се Ханс Иван Мерц прогласи за блаженог, коме је дао наслов: "Иван Мерц - пионир католичке акције у Хрватској".

Иако је католичка акција у Југославији званично престала да постоји 1945. године, Римокатоличка "црква" се није ње одрекла и наставила је да примењује њену идеологију и постулате у свим крајевима бивше Југославије. Савремено друштво у Југославији, а посебно у Хрватској није било довољно наклоњено политици Римокатоличке "цркве", док је број католичких свештеника био мали и ограничен. Римокатоличка "црква" је зато покренула акцију да укључи у борбу за идеале католика и налоге папа лаике-световњаке који ће својим радом и утицајем у друштву помоћи Римокатоличкој "цркви" да оствари своје планове. У том циљу се у свим бискупијама формирају разне организације верника, жена, омладине и деце, ученика и студената, добротворне организације итд. ради васпитања будућих католичких верника оданих папи и Римокатоличкој "цркви". Католичка акција је у ствари организација католичких друштава која се боре за афирмацију, проширење, примену и одбрану католичких принципа у животу појединаца, породице и уопште у друштву. Сви они раде по налогу папе и по смерницама које издаје Ватикан, а по упутствима надлежних бискупа. Католичким верницима се налаже да учествују у свим политичким и социјалним акцијама друштва и државе у којој живе, да би тим путем ширили утицај Римокатоличке "цркве". Налаже им се да учествују у свим изборима и да бирају оне посланике или одборнике који ће најбоље одговарати интересима "цркве". Речено је да добри католици никако не треба да гласају за оне чији су ставови супротни политици Римокатоличке "цркве".  Католички активисти се не смеју јавно позивати на одлуке своје "цркве", јер је "Света столица" изван и изнад страначких политичких борби. Свештеницима је стављено у дужност да саветују и руководе вернике, упућујући их којој ће политичкој партији дати свој глас. Енцикликом папе УБИ АРЦАНО ДЕИ из 1923. године, наложено је свештеницима да се посвете католичкој акцији.

Полазећи од католичког постулата да  Срби нису православни јер верују у истинитост своје вере, већ су православни зато што су Срби, католичка акција се труди да појача свој рад баш међу Србима. Политичке прилике у Југославији после II светског рата и после распарчавања Југославије ишле су на руку Римокатоличкој "цркви". У садашњој држави Хрватској утицај Римокатоличке "цркве" се осећа у свим сферама индивидуалног, породичног  и  друштвеног живота. (Не требамо очекивати да се они одрекну своје вере тек тако, нити да будемо завидни, јер више Хришћанства добро је за све народе, па и ми православни Срби треба да појачамо утицај наше Цркве у Србији, али и да се сами лично поправљамо - В.Ј.) Јавно се изражава противсрпска политика, шири мржња против свих православних Срба, а Срби су искључени веома ефикасно из хрватског католичког друштва. У току офанзива хрватске војске које су предводили "пензионисани" официри Сједињених Америчких Држава попут Олује, Бљеска и сл. протерано је близу 300 000 православних Срба који су приморани да беже од клања, мучења, силовања и убијања од стране хрватских војника католика. На мали број Срба, који су успели да остану и преживе хрватско истребљење, стално се врши притисак да се покатоличе или пак да приступе некој секти која ће им пружити заштиту. За Хрвате је важно да се сви одрекну Православља. Бискупска конференција Хрватске даје пуну подршку католичкој акцији. Недавно се изјаснила против употребе ћириличног писма. Семеништа (богословије), католички вероучитељи, католичка паства и даље васпитавају нове генерације Хрвата да муче и убијају православне Србе. То се најбоље види на масовним скуповима омладине, спортским приредбама и поп концертима где се узвикују пароле: „Уби Србина", „Србе на врбе", „Босанце у ланце" итд. Такво је стање и у Босни и у Херцеговини.  Највећа мржња против Срба потиче из самостана у Широком Бријегу, Међугорју итд. У свим кантонима Босанскохерцеговачке Федерације, у којима Хрвати држе власт, Срби се потпуно потискују и запостављају.















(Међугорје у Босни и Херцеговини, место где се наводно католичкој хрватској деци јавила Госпа (Пресвета Богородица) 1981. године и редовно им се јавља до данас и кроз њих даје поруке, речи и савете католицима, место ходочашћа католика из целог света, али чак ни надлежни католички бискуп (епископ) ни римске папе све до данас нису хтеле да признају и потврде да се ту заиста јавила и јавља Госпа - В.Ј.)




























(А у Србији се...



















...поред других јављања, јавила Пресвета Богородица, женској деци на селу, исто као наводно у хрватском Међугорју,  али овде православним србским девојчицама  1898., значи 83 године пре него у Међугорју, код Крушевца где је затим изграђан манастир Ђунис. 







Када се Пресвета Богородица онда јавила тој деци она је лично начинила извор воде који је лековит и лечи (исцељује) људе све до данас.








Пресвета  Богородица на фресци 
у олтару цркве манастира Ђунис


















Сваке године, на Славу овог манастира, на празник Покрова Пресвете Богородице, служи се ноћно богослужење, свеноћно бденије, мноштву народа придошлом из свих крајева, и као у стара времена Светитељима, на небу се некима од њих јавља Покров (плашт, огртач) Пресвете Богородице  - В.Ј.)























Наставак текста проф. Живановића:

У Војводини се води много суптилнија католичка акција. Уз помоћ Хрвата који живе у Војводини, шири се утицај Римокатоличке "цркве". Посебну улогу играју отпадници од православне вере који су верници непризнате црногорске "цркве" коју подржава Ватикан и политичке власти Црне Горе. Делатност католичке акције се осећа нарочито у Београду. Довољно је само погледати шта се учи на часовима католичке вернауке у школама. На Косову и Метохији после окупације НАТО снага и доласка на власт Албанаца, католичка акција шири свој утицај. На пример, када су Албанци затворили православну Призренску богословију, Римокатоличка "црква" је истога дана отворила своје семениште. Поједини  римокатолички војни свештеници НАТО окупационих трупа су крали светиње из православних храмова  и  манастира  и  учествовали у њиховом скрнављењу.

У Македонији је дуго година био надбискуп скопски Миљан Цекада који  је пре II светског рата био жупник у Босанском Броду и истакао се у католичкој акцији. Његовом заслугом је проглашена за албанску католичку светицу Мајка Тереза.

Велики је утицај католичке акције  Римокатоличке "цркве" и на поједине епископе СПЦ. Заведени слаткоречивошћу папа и Ватикана прихватили су се да подрже католичку акцију. Примењују неке католичке доктрине и школују будуће свештенике на Богословском факултету и у богословијама у свом духу. Уводе у богослужења неке новотарије и поред отпора верног народа.

Утицај римокатолика је сада продро у све поре друштва. Они су продрли у све политичке и економске акције. Продрли су и у школство, новинарство, па и у саму СПЦ. Једини им је циљ да Србе приволе да прихвате католицизам или унијаћење и да се потчине римском папи. Држава се приморава да уведе постепено одговарајућу цензуру издаваштва, новина, радија, ТВ, филма, док се обични народ трује разним ТВ серијама, риалити програмима, шундом, спортским и геј парадама и сл. на начин прихватљив за масе. Католички активисти онда дижу свој глас и упућују народ на "прави пут".

Професор др Србољуб Живановић,
Лондон, Велика Британија


Коментар на горњи текст 
Владимир Јанковић:

Од кукања, нарикања као србске бабе и некада плаћане нарикаче на гробљу, тужакања на све и свакога, туговања, жалости, очајања, депресије, разочарења јер од других очекујемо превише што нам они не могу или не желе дати, малодушности, маловерја и сличног, што су стари србски обичаји и мане, нема вајде, нема никакве користи ни духовне  ни материјалне. 

Ћути и трпи, храбро, јуначки, стоички, мудро. Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу нас позива "Узми крст свој и хајде за Мном!", и само ради, труди се и бори се, јер Господ још каже "Царство Божије се са подвигом (трудом) осваја, и подвижници га задобијају". И открива нам Господ да ће свако ко жели живети хришћански имати понекад и страдања, невоље, проблеме, искушења, бити гоњен, узнемираван и нападан од злих духова (демона) и злих људи. Сваки човек у овом земљском животу и телу мора да има проблема, и зато се молимо Богу на свакој православној литургији да не страдамо због својих грехова него за Христа јер једино такво страдање има смисао, плату од Бога, "исплати се", даје нам корист јер води у спасење душе у вечни рај.

Не можемо очекивати од католика да се без разлога и преко ноћи одрекну своје вере и борбе за њу, очекивати да они ништа не раде и не боре се за своје, као што се ми православни Срби, нажалост, не боримо за своју веру или слабо боримо, или смо лењи за хришћански рад, дело, мисионарење, проповедање, ширење вере. Ми православни треба од католика да учимо како се бори за своје вредности и преузимамо њихове методе и начине ширења своје вере, има се много и од њих научити, јер западни католички свет није, као ми православни, имао комунисте на власти, осим источних Словена (Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци, Пољаци...) који су и под комунистима чували свој католицизам и јачали га. За разлику од њих, ми православни смо одбацили своју веру и били фанатични атеисти и комунисти, и на том безбожништву васпитаване су генерације Срба, тако да смо сами себи највеће зло нанели и сами смо себи најгори непријатељи одувек били и остали.

С обзиром да писац горњег текста живи у Лондону у Британији, која је центар светских масона који су антихришћани није ни чудо да напада католичку Цркву бранећи или тобоже бранећи Православље. Многи Срби нападају Католицизам а бране Протестантизам који је још даљи од Православља, и међу Србе су убачени јудео-протестанти Адвентисти (Суботари), Јеховини сведоци, Месијански Јудаисти и разни масони, који шире своје антихришћанске заблуде и јереси (погрешна верска учења). Свакако по вери, учењу, пракси, предању и традицији Католицизам је ближи Православљу од Протестантизма и Јудаизма. 

С тим да јесмо доживели злочине од Хрвата, али многи католички народи су нам били и данас су пријатељски расположени (Италијани, Чеси, Словаци, катоилички Украјинци...). Ми православни са католицима имамо током првих 1000 година после Христа, десетине хиљада заједничких Светих отаца и матера (Светитеља, Светаца), поштујемо и ми и они иконе, фреске и кипове, чувамо црквено предање, имамо Свете Тајне (крштење, исповест, причешће, венчање, опела..) и још много тога заједничког, док Протестанти и Јудео-протестанти не признају Свете оце, ни једног од њих током 2000 постојања Хришћанске Цркве, већ признају само своје осниваче и учитеље, боре се против икона, фрески, укинули су многе Свете Тајне, и нанели су нама православним Србима много веће зло и ратове од католика, као и остатку света, мислим на Американце и Британце који су протестанти, јудео-протестанти и масони, који су нам били лажни савезници у оба светска рата, бомбародвали нас на крају Другог светског рата више него Немци на почетку тог рата, бомбардовали Републику Српску 1995. и СР Југославију (тачније Србију) 1999. осиромашеним уранијумом, тј. мини нуклеарним бомбама због чијег зрачења многи грађани Србије као и деца умиру од тумора и леукемије. 


Прочитати и овај текст и преузети 
од католика добре методе и начине 
ширења и продубљивања вере:

Sabrana djela - Katolička akcija
ZA VJERU I DOM
Zagreb, 1925. g., br. 2., str. 27-28


Владимир Јанковић:

Чини се да Католичка акција, крижарство и усташтво није ништа другачије од например србског и југословенског хришћанског, углавном православног, покрета Збор Димитрија Љотића који је такође имао своју паравојску Добровољце. И усташе и љотићевци, као и недићевци, имају сличан однос према немачком нацизму, према идеологији националсоцијализма и фашизма.

Према томе, зашто мрзети Хрвате и усташе, и Хрвати морају имати своју војску, ма како је они звали, него треба градити, не братство и јединство без расуђивања као Тито и као што нас је пре њега учио Краљ Александар Карађорђевић, Србин који је створио Југославију и југословенство, него само развијати мир са свима па и са Хрватима и Хрватском, да не дође до рата који никоме добро не доноси.


KATOLIČKA AKCIJA

Katoličku Akciju kao sudjelovanje vjernika laika u hijerahijskom apostolatu Crkve pokrenuo je Papa Pio XI. 1922.g. Ivan Merz, koji je u Papi gledao Kristova Namjesnika na zemlji, spremno se odazvao ovome Papinu pozivu i prvi je u Hrvatsku počeo uvoditi načela Katoličke Akcije. Orlovsku organizaciju katoličke mladeži uz puno truda i žrtve postavio je na njezine temelje, što nije išlo bez protivljenja onih koji su drugačije mislili. O Katoličkoj Akciji Ivan je napisao jednu brošuru i brojne članke.


Katolička Akcija mora poznavati
samo jednu normu: smjernice Namjesnika Kristova

Što Papa određuje, određuje Krist
preko njega i to ima zalog blagoslova

271. Želimo li shvatiti svu veličinu katoličke nauke o Papinoj vlasti, najbolje je da ukratko analiziramo onaj dokument koji na najveličanstveniji način govori o toj vlasti. To je konstitucija  P a s t o r  a e t e r n u s  koja je okrunila (крунисала – В.Ј.) rad velikog Prvog vatikanskog sabora..... U njoj je najvjernije izražena bit katoličke nauke o papinstvu koja je osnovica  svakom  katoličkom radu. Bez temeljitog poznavanja te nauke nerazumljiv je svaki katolički rad; nerazumljivo je zašto se sada svagdje u svijetu opet velikom pomnjom naglašuje da sav naš rad, privatni i javni, sav Katolički pokret i sva Katolička Akcija, mora poznavati samo jednu normu, a ta je norma: smjernice Namjesnika Kristova. Što on određuje, određuje Krist preko njega i to ima zalog blagoslova. Život i djelatnost, ako se ne ravnaju prema smjernicama Svete Stolice, jesu promašen život, jesu možda veliki koraci na krivom putu (Sv. Augustin), na putu koji ne dovodi do konačne svrhe svih ljudskih čina - do Boga. (80)


Katolik nalazi ispravna načela za svoj
rad u papinskim govorima i dokumentima

Papina vlast naučavanja čuva
kršćansku nauku čistu i neporočnu

272. Kada govorimo o vlasti Crkve (tj.pape i biskupa), razlikujemo trostruku vlast: naučavanja, upravljanja i posvećivanja. Papa ima vlast naučavanja. Njegova je dužnost prema tome širiti kršćansku nauku među narodima i da je čuva  čistu i neporočnu. Kada, dakle, velimo da želimo raditi prema katoličkim načelima u Katoličkoj Akciji, u Katoličkom pokretu ili uopće u životu, to ta čista i neporočna načela dobivamo od Pape i od drugih izvora, ali u suglasju s njime. Ova kršćanska načela Papa objavljuje raznim bulama, brevima, enciklikama, pismima, govorima itd. Ako, dakle, želimo raditi kao katolici prema  ispravnim načelima bilo gdje, potrebno je da proučavamo  nauku Kristovu na vrelu (извору – В.Ј.): u bulama, enciklikama, govorima Svetog Oca. (80)


Katolička Akcija izgrađuje unutarnje
i vanjsko socijalno Kraljevstvo Isusa Krista

Katolička Akcija uzgaja ponajprije
asketsko-mistički i daje filozofsko-teološku
izobrazbu (обуку, образовање) uma

273. Budući da Katolička Akcija ima osim općeg  asketsko-mističkoga cilja i specifični cilj, da izgrađuje unutarnje i vanjsko socijalno Kraljevstvo Isusa Krista, a jer je bitni preduvjet socijalnog apostolata temeljita izobrazba (обука, образовање) uma prilagođena staležu (струци, професији, за Православну сталешку монархију се залагао и Љотићев ЗБОР – В.Ј.), slijedi da Katolička Akcija uzgaja ponajprije asketsko-mistički (ako se tko drugi ne pobrine za taj uzgoj) i daje filozofsko-teološku izobrazbu uma prilagođenu staležu. K tomu proučava i primjenjuje onu znanost koja se posebno bavi socijalnim Kraljevstvom Kristovim, to jest katoličku sociologiju i to poglavito ona poglavlja na koja upozoravju Papine enciklike, odnosno poslanice i upute nadležnih biskupa. U središtu nastojanja Katoličke Akcije jest ascetika (аскетика, аскетизам, подвижништво, као у Православљу – В.Ј.) i mistika. (84) (Православни монаси и неки верници практикују мистично молитвено тиховање или исихазам уз понављање Исусове молитве „Господе Исусе Христе, помилуј мене грешног“, „Господе помилуј“, „Господе, смилуј се мени грешном“ и слично – В.Ј.)


Владимир Јанковић:

Још једна позната католичка лаичка организација је Опус деи, ево укратко о њој. Лаичка, значи од лаика, а лаици или лаос је верни хришћански народ Божији. Ову реч, лаик, користимо и ми православни за обичне вернике свих професија, који немају свештенички чин. Мислећи на лаика, може се рећи још и световњак, мирјанин, тј. онај који живи у свету (миру на старословенском), ван манастира и без црквеног чина, као обичан верник.


ОПУС ДЕИ


Грб Прелатуре Светог крста и Опус деи

Опус деи, званично Прелатура (служба - В.Ј.) Светог крста и Опус деи (лат. Prelatura Sanctae Crucis et Operis Dei) је организација Католичке цркве која учи да је свако позван на светост и да је „обични“ живот само пут ка светости.[1] Опус деи у преводу значи „Божје дело“, те се због тога организација међу члановима и симпатизерима често назива и „дело“.[2]

Организација је основана у Шпанији 1928. Основао ју је католички свештеник Хосемарија Ескрива, а добила је коначно одобрење 1950. од стране папе Пија XII. Године 1982, по одлуци папе Јована Павла II проглашена је његовом личном прелатуром, и од тада се чланови организације налазе у надлежности његових епископа а не географских епархија у којима живе.

Организација је 2009. имала око 90.000 чланова из преко 90 земаља, међу којима је било око 2.000 свештеника.[3]


Вратимо се даље на "Католичку акцију"


Biskup Josip Srebrnić 
i katolička akcija



Priredio: dr. Franjo Velčić

Početkom 20. stoljeća val (талас) liberalizma počeo je snažno zapljuskivati hrvatske krajeve. Pored ostaloga nastojao je istisnuti vjeru iz javnog života, otuđiti omladinu od Crkve, stvarati razna udruženja s izrazito protuvjerskim ciljevima. To je dobro uvidio već krčki biskup Mahnić (1896.-1920.) i snažno je podigao svoj glas: „Sve se organizira! Organiziraju se masoni, socijalisti, slobodnomislioci – organizirajmo se također i mi!“ Bio je to početak poznatog Hrvatskog  katoličkog pokreta… (Зар то није исто за шта се ми православни Срби боримо, тј. против атеиста и безбожника сваке врсте, комуниста, масона, секти...? Значи и ту су нам католици савезници, као хришћанска браћа и сестре који само у мањем делу вере другачије верују – В.Ј.)

S dolaskom biskupa Srebrnića u Krk krajem 1923. godine poklapa se i stvaranje Katoličke akcije širom katoličkog svijeta. Naime, papa Pio XI. pokrenuo je 1922. godine Katoličku akciju (tal. Azione Cattolica) i pozvao je katolike da u njoj sudjeluju. Pod tim imenom nastaju katolička udruženja koja imaju za cilj: Sve obnoviti u Kristu. Bila su to sasvim vjerska društva, nepolitična. Crkva je pozivala svjetovnjake – laike, da pomognu pod njezinim vodstvom društvo opet rekristijanizirati. Danas bismo to nazvali novom evangelizacijom. Bilo je to zapravo aktivno sudjelovanje laikata u hijerarhijskom apostolatu Crkve.

Godinu dana nakon toga Papina poziva, 16. prosinca 1923. osnovan je u Zagrebu Hrvatski orlovski savez koji je objedinjavao sva lokalna katolička društva. Orlovske su se organizacije veoma brzo širile, okupljale hrvatsku katoličku mladež, učvršćivale ih u vjeri i kršćanskim načelima. Priređivali su razne priredbe, pa i tjelovježbene sletove. Naime, tjelovježba je bila sastavni dio odgoja. Nicala su muška i ženska udruženja katoličkih Orlova i Orlica.  Biskup Srebrnić  je to svesrdno poticao i podupirao u svojoj biskupiji.


U Vrbniku

Evo kako je to izgledalo u Vrbniku. Prvo Orlovsko društvo osnovano je na Bijelu Nedjelju 1927. godine. Povodom prve godišnjice osnutka, tada bivši vrbnički župnik, Puntar Jakov Maračić, ovako je zapisao 15. travnja 1928. „Ovaj lijepi i miomirisni cvijet Vrbničke župe sretno je iznikao, bujno se već u jednoj godini razvio i neočekivanog ploda donesao. Pohvala i poticaja dobio od svih strana od odličnih i visokih ličnosti (вероватно и од хрватских политичара – В.Ј.). Starodavni katolički Vrbnik s Vama se ponosi, listom je uz Vas i s Vama simpatizira, što je pokazao i činom, kada Vas je dobrohotno materijalnim sredstvima pomogao za nabavu muzikalnih instrumenata. Svojim idealnim radom pomogli ste da se je rodio Vaš blizanac – Društvo Orlica. Orli i Orlice jesu predraga dva čeljadeta, dva bisera Vrbničke župe, koji ju imaju preporoditi i očistiti s nje one poroke, koje joj je neprijatelj nanjeo.“ (Под непријатељем Католичанства и Хришћанства вероватно мисли на либерале, комунисте, протестанте, религију Јудаизам, масоне, секте... – В.Ј.) I s ponosom nastavlja: „Ja kao bivši Vaš župnik veoma se radujem i najugodnije mi je, kada čujem pohvale o Vama. I ja Vas hvalim i čestitam vam i zazivljem Božji blagoslov nad Vama, Živili Orlovi! Živile Olice! Bog živi!“


Na Košljunu

Katoličku je Akciju bilo nemoguće provoditi bez temeljito izgrađenih mladih svjetovnjaka. Temelje toj izgradnji mogle su postavljati ozbiljno i sustavno (систематски) proživljene duhovne vježbe. Zato se je u franjevačkom samostanu (манастиру) na Košljunu sastalo od 7. do 11. rujna 1934. trideset i osam mladića sa otoka Krka da obave duhovne vježbe pod vodstvom tada agilnog franjevca o. Blaža Štefanića, uz sudjelovanje i biskupa Srebrnića, ali i mladog diplomiranog pravnika Mrakovčića koji im je govorio o kršćanskom prijateljstvu, te stolni dekan Mrakovčić i košljunski gvardijan o. Barušić.


U Krku i na Glavotoku

U vidu duhovne izgradnje mladih članova Katoličke Akcije bili su povremeno priređivani i višednevni sastanci. (Рекли би данас семинари, симпозијуми, на једном таквом католичком омладинском сусрету од три дана сам и ја био у бискупији покрајине Бургенланд (хрватски назив је Градишће) у Аустрији и на другом такође тродневном сусрету у Минхену, у Немачкој, организованом од европске и светске католичко-протестантске монашке заједнице Тезе (Taize) из Француске, где сам ишао са групом омладине Српске Православне Цркве из Београда под вођством нашег свештеника, на оба сусрета сам био почетком 1990-тих година док сам тражио свој духовни пут тек изашавши из атеистичког социјализма – В.Ј.) Tako su 31. ožujka 1935. na trodnevnom sastanku u Krku prisustvovali više od 120 mladih s čitavog otoka, pri čemu su mladi Bašćani pješice dolazili u Krk i istoga dana vraćali se nazad pri čemu im je trebalo dobrih osam sati hodanja.

Iste godine, u mjesecu srpnju 1935. imali su mladi krčki križari, katolički đaci, (крижари или крсташи, у средњевековним крсташким ратовима папски католички витезови, ратници и војници, код Хрвата се касније називају „усташе“ – В.Ј.) svoj tečaj na Glavotoku, na komu se okupilo oko 120 katoličkih đaka i to u trajanju od 10 dana, a vodio ga je advokat iz Zagreba dr. Ivan Protulipac i zagrebački svećenik Beluhan.


Proslave Papinog dana

Te su katoličke organizacije mladih tada posebno svečano slavile proslavu Papinog dana, ustoličenja. Činile su to raznim priredbama, igrokazima (позоришни скечеви и друго – В.Ј.), koncertima i drugim manifestacijama. U Krku su 17. veljače 1935. u Mahnićevu domu isto tako imali mladi Krčani svoj program koji je bio popraćen prigodnim predavanjem stolnog dekana Maračića o životu i radu tadašnjeg pape Pija XI., a svoje predavanje popratio sa modernim skioptikonom, odnosno Laternom magicom, projektorom koji je projicirao slike oslikane na staklu (вероватно дијапројектор – В.Ј.). A sve se to događalo pod budnim okom biskupa Josipa Srebrnića…



Католичка Црква и усташе

(већи део текста)

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац 
и усташки поглавник Анте Павелић (1941)

Однос између Католичке цркве и усташког покрета дели се на три историјска периода. Први обухвата предратно време, од оснивања усташког покрета до избијања Другог светског рата у Југославији (1941). Други период обухвата време од стварања Независне Државе Хрватске (1941) до њене пропасти (1945). Трећи период обухвата послератно време и односи се на учешће Католичке цркве у спасавању усташких вођа преко пацовских канала, и даљу сарадњу са усташком емиграцијом.[1]

Иако су истакнути припадници католичког клера одржавали везе са усташким покретом већ током предратних година, званична сарадња између Католичке цркве и усташа успостављена је тек у време стварања НДХ (1941), као једне од неколико вештачких творевина које су створили немачки нацисти током Другог светског рата. Током ратних година, Католичка црква је уз помоћ усташког покрета интензивно радила на  покатоличавању православних Срба,[2][3][4] а такође се код усташких власти залагала за укидање старокатоличких цркава на подручју НДХ.[5]

Улога Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. (Очигледно након свега, изгледа да нема цено-беле улоге Католичке Цркве већ да већина ствари, оцена, процена, анализа, закључака, одређивања и класификовања њене улоге зависи од конкретних личности, појединаца, појединих људи, хрватских бискупа, свештеника,  политичара... – В.Ј.) Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође усташа, са бискупима и надбискупом Алојзије Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Католичке цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ 10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анте Павелића.[6]

Део католичког свештенства је непосредно учествовао у усташким прогонима и  геноциду који је извршен над  СрбимаЈеврејима и Ромима. За детаље о геноциду, погледати чланке Геноцид над Србима у Другом свјетском рату и Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату.


Садржај



Историјски подаци о сарадњи


 Хрватски римокатолички великодостојници
 на челу са Алојзијем Степинцем на сахрани
 председника Хрватског државног сабора
 Марка Дошена у септембру 1944. године

(Ово сарађивање Цркве и државе, религије и политике било где у свету током људске историје, сарађивање вољно или невољно и присилно, је разумљиво и код католичких хрватских свештеника који нису волели нацисте и усташе, јер Црква нема апарат силе, нема чиме да се одупре државној сили, суду, полицији и војсци, осим да мученички сведочи веру и доброту и мученички пострада, што ретко који човек може, и зато углавном мора да се покорава политичким властима државе у којој живи. Тако исто и наши православни србски патријарси, владике, свештеници и монаси морали су да се покоравају политичким властима које су владале у Србији, још од средњег века и Светих владара Немањића као што је и у Византији била сарадња Цркве и државе, тако и касније у новијој краљевини и републици Србији, када се свештенство морало покоравати краљу, династији која је на власти, политичким партијама, током немачке окупације недићевој влади и разним војскама које им наиђу (немачкој војсци и полицији, недићевцима, љотићевцима, Дражиним равногорцима, разним четницима, Титовим партизанима...) и након рата комунистима кад су они освојили власт и владали пола века, и све до данас разним председницима републике Србије и разним партијама на власти – В.Ј.) 



















Принудно прекрштавање Срба
1943. године у славонском селу Миклеушу



Хрватски римокатолички свештеник
Крунослав Драгановић главни представник
усташког режима у Ватикану и организатор
пацовских канала

За више информација погледајте: Сведочења о покатоличавању Срба

...

Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим (вероватно, горим, ужаснијим и стравичнијим - В.Ј.) од немачких.

...

Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини, имао је за циљ да се преостали Срби до те мере заплаше и деморалишу да или побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову другу алтернативу усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.[8]


...Он (Степинац) је био успаљени поборник покатоличавања Срба - уосталом као и већина хрватског епископата, од изразито проусташког надбискупа врхбосанског до мостарског бискупа који је критиковао усташке методе. (Ето примера католичког хрватског бискупа који је у тешко време рата ипак смогао снаге да се супростави усташама. Таквих је примера вероватно било још, а било би их и више да није било страха од усташа, окупаторских немачких нациста и њихових злочина, а и наши православни епископи, свештеници, монаси и монахиње често су, по људској грешности и слабости, подлегали страху за своју слободу и сам голи живот, у време рата, немачке окупације и касније комунистичке власти и диктатуре – В.Ј.) 

Књига Magnum Crimen управо заокружује све претходно речено. Треба посебно нагласати да ју је написао човек хрватске националности и католичке вероисповести Виктор Новак. Књигу је дословно посветио "знаним и незнаним жртвама клерофашизма".[1]



(Да је Новак био Хрват и католик када је писао своју књигу, то је мало вероватно, можда јесте то био раније, али је књигу писао вероватно под јаким утицајем Протестантизма или Комунизма који су антикатолички, или је био пореклом Јеврејин, или верник религије Јудаизма, или масон, нешто од тога или од свега тога по мало је врло могуће, с обзиром на то да је он после Другог светског рата мирно живео и био професор на универзитету у социјалистичкој Југославији, и то у Србији, у Београду где је и умро 1977. – В.Ј.) 
...

Иста идеологија

Један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често је наглашавао да је НДХ "држава двију вјера, римокатоличке и исламске" (то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу "Хрватски народ" број 143. од 7. јула 1941. године).

Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Српска православна црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.

Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивост и трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову римокатоличку државу. Новине су у Загребу објављивале "прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места".

Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у Госпићу дословно рекао: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у римокатоличку вјеру и тако их претопити у Хрвате".

Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између римокатолика и православних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима" ("Нови лист" од 3. јуна 1941. године).


Дозвола за убијање и протеривање

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (побити, протерати и покатоличити – В.Ј.) имали подршку и „благослов“ Католичке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

...

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

(Референце наведене испод овога текста на сајту Википедије, на изнад датом линку, садрже фусноте из којих књига су цитати а наведена литература је бројна и садржи неколико књига о покатоличавању Срба у НДХ која могу да се скину у пдф формату – В.Ј.)




Усташе



Усташе, званично Усташа — Хрватски револуционарни покрет (револуционарни су били не само комунисти него и немачки нацисти тј. националсоцијалисти, а блиски њима, добровољно или по морању због окупације, и србски недићевци и Љотићев ЗБОР – В.Ј.), биле су  хрватска фашистичка[1]  ултранационалистичкаклерикална[2] и терористичка организација,[3] коју је основао Анте Павелић 1929. године у Италији. Организација се налазила на челу Независне Државе Хрватске, од априла 1941. до маја 1945. године.

Ослањајући се на Силе Осовине, прије свега на Њемачку и Италију, усташе су у већини случајева копирале њихову унутрашњу структуру и идеологију. У својим ставовима су истицали  србофобију  и антисемитизам, као и низ теорија којима су оправдавале своје територијалне претензије.

Усташе су организовале и спроводиле  геноцид  над  СрбимаЈеврејима и Ромима, оснивајући велики број сабирних логора.[2] Према разним процјенама, током усташког геноцида убијено је између 197.000 и 800.000 Срба, 30.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Након ослобођења Југославије, већина главешина усташког покрета је пацовским каналима побјегла у западну Европу и Јужну Америку (такође и у САД – В.Ј.), гдје су створили мрежу радикалних организација. Питање процјене злочина које су починиле усташе је покренуто током распада Југославије. (У време власти Тита и комуниста у Југославији се нису помињали усташки злочини ради југословенства, братства и јединства. Тито и комунисти су незванично али практично амнестирали усташке злочине, прикривали их, негирали, а један број усташа и њихових вођа је пред крај рата примљен у комунистичке партизане и убијао заробљене србске православне монархистичке снаге, тј. недићевце, љотићевце, равногорце... – В.Ј.)


Садржај



Назив

Ријеч усташа (множ. усташе) изводи се из глагола устати (У Хрватској су живели србски хајдуци и ускоци, о чему сведоче србске народне песме, и вероватно и реч ускоци је од Хрвата претворена у реч усташе, као и бројне друге србске речи које су Хрвати изменили и прогласили их за хрватске. До данас се Хрвати поносе својим фудбалским клубом „Хајдук“ а то је србска реч и тај клуб су основали Срби – В.Ј.). Пучки-усташа (њем. Landsturm) био је војни чин у Краљевском хрватском домобранству


(Грб Краљевског хрватског домобранства
са слоганом хрватских домољуба "За краља 
и домовину" а имају и слоган "За дом спремни!" 
слични као слоган србских родољуба "С вером 
у Бога, за краља и отаџбину" и назив песме 
"Спрем'те се, спрем'те, четници!" - В.Ј.)

Исти термин се користио и за хрватске пјешадијске пукове треће класе (њем. Landsturm regiments) током Првог свјетског рата.[4] (И поред тога што су тада усташе ратовале против Краљевине Србије, србски краљ Александар Карађорђевић ипак је примио Хрвате у заједничку државу Југославију и поражене усташке војсковође примио у своју војску и доделио им чинове, због чега су србски победнички официри били разочарани а неки и извршили самоубиство. Послан од краља Александра да проучи Хрвате и њихов однос према Србима, војвода Живојин Мишић је известио краља да Хрвати не воле и већина мрзи Србе без обзира шта Срби чинили, попуштали им и чинили уступке, и да ако краљ створи државу са Хрватима да ће се горко покајати. Очигледно је, историја сведочи, за католичке Хрвате прихватљив само Србин кога протерају из Хрватске, кога убију или који се одрекне Православља и прими Католичку веру, и који се одрекне својег србског порекла и изјасни се као Хрват. Од таквих, вековима, покатоличаваних и хрватизованих православних Срба настале су највеће усташе које су се кроз мржњу и убијање православних Срба доказивале свом новом газди католичком Западу и Ватикану – В.Ј.) 

Друга варијација глагола устати  је  устаник  (множ. устаници). Назив усташа није имао фашистичку конотацију током својих раних година у Краљевини Југославији, јер је термин устат кориштен у Херцеговини за означавање учесника Херцеговачког устанка 1875. године. Пун првобитни назив организације се јавља у априлу 1931. године као „Усташа — Хрватска револуционарна организација” (УХРО), а 1933. године је преименована у „Усташа — Хрватски револуционарни покрет” (УХРП) и тај назив је задржала све до краја Другог свјетског рата.[2]

...

Односи са Католичком црквом




















Присилно превођење Срба у католицизам
у цркви у Глини, 1941. године

Улога Католичке цркве у НДХ и у геноциду над Србима се тумачи на различите начине: од оптужби за подстицање и непосредно учешће у геноциду до навода о покушајима католичког свештенства да спасе српско становништва. У суштини, полемика о овом питању се своди на расправу о двије фигуре — папи Пију XII и загребачком надбискупу Алојзију Степинацу.

Надбискуп Алојзије је на почетку НДХ безусловно подржавао Павелића и усташе. Показујући им своју подршку, он је позивао католичко свештенство и становништво НДХ да уради исто. Степинац је 26. јуна 1941. године лично увјеравао Павелића у „искрену и лојалну сарадњу ради боље будућности наше домовине”.[90] Одмах након проглашења НДХ, он је од Свете столице захтијевао да је дипломатски призна и уложио је многе напоре да успостави везе између Ватикана и НДХ.[91]

Павелић и министар образовања и културе Миле Будак су 5. маја 1941. године издали законску одредбу о прелазу с једне вјере на другу, присиљавајући православце да се преобрате на католицизам. Након тога, званично периодично издање Загребачке надбискупије Католички лист објавио је Степинчеву изјаву у којој је он Србе назвао „отпадницима од Католичке цркве” и одобрио нови закон. Ово издање од 31. јула позвало је на убрзање процеса католичња Срба. Степинац је писао Ватикану 1943. године да је у НДХ покатоличено 240.000 Срба.[92] (Не би чудило ништа, да су потомци тих покатоличених Срба били највеће усташе, злочинци и убице Срба током рата 1990-тих година у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Такође, након тог рата до данас у Хрватској је још десетине хиљада Срба покатоличено и данас се изјашњава по националности као Хрвати, а већ сутра у блиској будућности они опет могу бити, не дај Боже, нове усташе у неком новом рату против Срба – В.Ј.)

Степинац је био и апостолски викар усташких оружаних снага, односно шеф свих капелана. Оружане формације НДХ су имале у својим редовима војне свештенике. Укупно их је било 150, који су били потчињени папском викару, тј. надбискупу Степинцу. Неки од њих су лично учествовали у злочинима над Србима. Други су се ограничили само на оправдању тих убистава.[83]    

У јесен 1941. године НДХ и Ватикан су размијенили дипломатске представнике. НДХ у Ватикану је представљао Никола Рушиновић, а Ватикан у НДХ опат Марконе. Истовремено, Русиновић је извјестио Загреб да су његова дјелатности у Ватикану отежане, јер је свештенство подијељено на присталице усташа и њихове противнике.[93] (И овде видимо да је тада у католичанству била јака струја добрих католика који су били против рата и ратних злочина, како бискупа, свештенства и верника у Италији, тако и широм католичког света. Иначе, и сами окупаторски војници фашистичке Италије у Југославији су бранили и спасавали Србе од усташа и жалили се Мусолинију на усташе, а такође и неки немачки генерали су писали Хитлеру да су усташки злочини над србским цивилима срамота за немачки Рајх – В.Ј.)

Током рата, папа Пије XII је више пута примио извјештаје о злочинима над православним становништвом у НДХ и учешћу свештенства и монаха у злочинима, али ништа није преузимао поводом тога. (Или боље рећи и да је хтео то спречити није могао због такве освајачке политике Мусолинија и фашиста. А можда је тајно и покушавао да спречи или смањи злочине католика и усташа, Бог зна – В.Ј.) Сличан положај су заузели Степинац и београдски надбискуп Јосип Ујчић (он је вероватно био обаваштаван о злочинима у усташком логору Старо Сајмиште у Земуну који је тада припадао НДХ – В.Ј.), који су били редовно информисано и злочинима над Србима. Усташком терору се из Ватикана противио само кардинал Ужен Тисон. Никола Рушиноћ је писао да је у разговору са њим о злочинима усташа замијеник секретара Ватикана Ђовани Батиста (касније је и он сам постао Папа Павле VI) примјетио да „Ватикан прима негативне информације о Хрватској са одређеним неповјерењем”.[94](Логично, природно и очекивано је да је Ватикан више веровао својој браћи и сестрама по католичкој вери Хрватима и усташама него некатолицима, као што и Срби више верују православној браћи и сестрама Грцима и Русима него неправославнима – В.Ј.)

...

Антисемитизам

Ознака коју су Јевреји у НДХ били дужни да носе

(Такође и у окупираној Србији са владом православног Србина Милана Недића, Јевреји (Жидови) су морали носити сличну траку око руке, жуту са јеврејском Давидовом звездом о чему сведоче и слике ниже – В.Ј.)











Плакат којим се најављује антисемитска 
(антижидовска, антијеврејска) изложба у НДХ, 
одржана од 1. маја до 1. јуна 1942. године

(У окупираној Србији са православним Србима на власти, Миланом Недићем председником владеДимитријем Љотићем вођом покрета ЗБОР и осталима, била је такође, представљена Антимасонска изложба у Београду 22. октобра 1941. (више од пола године раније него у НДХ) чијом пригодом су издати плакати и поштанске марке, ниже следе слике. 

Напомињем, да нису сви Јевреји масони, масона има људи свих нација, раса и вера, нити су сви Јевреји верници религије Јудаизма, већ их је и онда било и данас их има и јудео-протестантских хришћана (а то су Адвентисти-суботари, Јеховини сведоци, Месијански  Јудаисти...), разних хришћана и других вера. Такође, сам хришћански Нови завет сведочи написано пророчанство да ће у последња времена, када се накупи довољан број праведних Хришћана нејевреја, и сами многи Јевреји постати Хришћани тј. признати Господа нашега Исуса Христа као истинског, јединог, јединородног Сина Божијег, Месију (Помазаника, тј. првосвештеника и цара) и Спаситеља, и тако се спасти и ући у рај тј. Царство Божије – В.Ј.)







Серија поштанских марака издата 
поводом Антимасонске изложбе у Београду 






Србски хришћански крст са оцилима сија 
и разгони "таму мрачних" јудео-масона, 
нацртана јеврејска Давидова звезда 
и масонски нож и кецеља 


Србин, са старом србском капом пре шајкаче,
руши стубове јудео-масона као јеврејски јунак
 Самсон из Светог писма (Библије) Старога завета
који је срушио стубове арене пуне својих непријатеља 
Филистејаца који су га држали у робству 
и побио много њих и сам погинуо


Србски хришћански крст са оцилима
и сноп класја као симбол заједништва, снаге 
и моћи мноштва, заједнице људи, државе 
у Римском царству и симбол фашизма, заједнички разбијају комунизам и совјетски бољшевизам 
за који се сматра да су га измислили јудео-масони,
 јер Јевреји су били и сам оснивач комунизма
 Маркс, затим Лењин, Троцки и други 
истакнути комунисти 


Србин дави змију јудео-масона која има 
нацртане јеврејске Давидове звезде а змија 
је у Библији симбол ђавола (сатане). 


Карта са поштанском марком


Наставак текста "Усташе" са Википедије

На почетку усташког покрета, антисемитизам није био битан дио идеологије усташа. Слиједиле су га поједине усташе, као нпр. Миле Будак. Искрена мржња према Јеврејима почиње током средине тридесетих година, када је Павелић понудио савез Трећем рајху.[111]

У дјелу Хрватско питање које је упућено Хитлеру, Павелић је поставио Јевреје на исти списак са Југославијом, масонима, комунистима и назвао их је најгорим непријатељима „хрватског ослободилачког покрета”. Обраћајући се Хрватима са подручја Италије, Павелић је оптужио Јевреје за вјековну пљачку и трговину светињама хрватског народа.[112](Сличне идеје је пропагирао и Димитрије Љотић и његов ЗБОР у Србији а те идеје и данас следи велики број православних Срба, нарочито омладине. Шта је од тих идеја добро а шта лоше, шта православно и хришћански а шта није, то је тема за неки други текст – В.Ј.)

Након што су дошле на власт, усташе су заправо копирале расне законе Трећег рајха и од априла до јуна 1941. године су их примјењивали у НДХ. (Слично као и у Србији влада православних Срба Недића и Љотића) „Неаријевци” су били лишени политичких права, забрањено им је да живе у Загребу, као и да учествују у културном животу НДХ, у књижевном дјелатностима, нису могли да објављују књиге, снимају филмове итд. Такође, на подручју које је потпало под власт усташа је озакоњена национализација приватне имовине Јевреја.[113](Као у Немачкој под влашћу нациста који су одузимали имовину Јевреја, а у Недићевој Србији, Србија је проглашена за прву државу у Европи „слободну“ („очишћену“) од Јевреја „Juden frei“ – В.Ј.)

...

Хрватско месијанство
(или шовинизам, мржња
према различитим народима,
првенствено Србима – В.Ј.)

У усташкој идеологији посебно мјесто је заузимао поглед на „хрватску мисију” тј. борбу Хрвата са „Истоком” у интересу европске цивилизације. Аутор ових идеја био је Милан Шуфлај, који је двадесетих година 20. вијека објавио радове о хрватској историји и идентитету. Он је у једном од својих радова изнио тврдњу да је „хрватски национализам дужан бити бедем западне цивилизације”. Развијајући своје ставове усташе су на другој страни „бедема” видјели Србе, који су припадали „византизму”. Границом између „Запада” и „Истока” усташе су сматрале ријеку Дрину. Идеолози усташког покрета, укључујући и Мила Будака, тврдили су да су Хрвати „гранични стуб” о који се разбио „налет источне цркве”. По његовом мишљењу, то је играло кључну улогу у историји Европе, тако што су „зауставили продор Византије у Европу”. Младен Лорковић је тврдио да је мисија Хрвата била супрострављање Србима, што је према његовим ријечима, утврдило мржњу Хрвата према „Истоку”.[117]

Изјаве усташа о њиховој борби са „Истоком” биле су супрострављене њиховим ставовима о босанским муслиманима, које су сматрали припадницима хрватског народа. Да би ријешио противрјечност Павелић је изнио теорију да су босански муслимани веза која повезује европску цивилизацију са исламом.[118]

Када је НДХ придружио Антикомитерском пакту и послао добровољачке јединице у састав Вермахта и СС, месијанска терорија је допуњена. Усташки званичници у средствима масовних информација и књигама расправљали су о улози коју ће Хрватска имати у Европи послије побједе Трећег рајха. Д. Црлен је писао: „Хрватска држава је пробни камен за утврђивање тврђаве новог поредка”. Други усташки публициста  Ј.Маканец је тврдио да је мјесто Хрватске у „новој Европи” и савез са Њемачком и Италијом предодређен историјом, док су у то вријеме Срби носили жиг јудеобољшевика.[119]

Јеврејски бољшевизам, такође и  јудеобољшевизам  и јудеокомунизамантисемитска је теорија завере чије присталице оптужују Јевреје за бољшевизам.

Израз је потекао од наслова памфлета Јеврејски бољшевизам, док је актуелан постао након Октобарске револуције 1917. године у Русији. По целом свету се раширио 1920, заједно са кружењем публикације Протоколи сионских мудраца.

Назив јеврејски бољшевизам користили су нацисти да би изједначили Јевреје са комунистима. Они су тврдили да је комунистички покрет створен ради остваривања јеврејских интереса. Данас се овај термин користи у бројним антијеврејским издањима.)


Питање усташа током распада Југославије
Такође погледајте: Рат у Хрватској



Питање активности усташа поново је привукло пажњу током распада Југославије. Први предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман 1991. године омогућио је повратак усташке емиграције у Хрватску.[120] Био је и међу првим политичарима који су почели да говоре о улози НДХ као хрватске националне државе. У једном од својих говора, Туђман је изјавио да Хрватска током Другог свјетског рата није била само нацистичка формација, него и израз хиљадугодишње тежње хрватског народа.[121][122][123][124]
...

Фрањо Туђман до 1942. био усташа 
па прешао у комунистичке Титове партизане





















Фрањо Туђман и његов поглавник (поглавар) НДХ
Анте Павелић за којег је радио до 1942.


О томе погледајте и ове текстове:

POSLE 70 GODINA 
otkrivena NAJVEĆA TAJNA 
prvog hrvatskog predsednika 
Franje Tuđmana
- Nisam bio siguran je li mladi Tuđman prikriveni ustaša ili skojevac - tvrdi Josip Manolić u svojoj knjizi pišući o sumnji koja ga je mučila sve od leta 1942. godine, a koju je otkrio tek krajem protekle nedelje (2016. године)

MRAČNA TAJNA: 
Tuđman radio za NDH 
i ustaše na početku rata
HRVATSKA 02.11.2016.
Bivši državni funkcioner Josip Manolić otkrio da je „otac nacije“ bio zaposlen u Ministarstvu oružanih snaga Pavelićeve zločinačke države
















Биста блаженог или "блаженог" 
надбискупа Алојзија Степинца


Напомене горњег текста "Усташе"

^ Усташе и њихове присталице које су емигрирале основале су разне проусташке организације послије рата; Хрватски ослободилачки покрет био је терористичка организација коју су основале бивше вође НДХ.

^ Као датум доношења Устава УХРО („Усташа — Хрватска револуционарна организација”) наводи се 7. јануар 1929. Овај фалсификат је требало да буде доказ да је усташки покрет основан прије Павелићевог одласка у емиграцију.[24]



Хрватски ослободилачки покрет  (ХОП) је била усташка терористичка организација коју је основао Анте Павелић у Буенос Ајресу 1956. године[1]. Иста група је данас организована и регистрована као политичка партија у Хрватској.


Садржај

...

Владимир Јанковић - закључак

Ово је обимна тема. Ширимо мир, разумевање и сарадњу са свима, то је хришћанска порука љубави, доброте, радости и смирења, било да потиче од наших православних и католичких Светих отаца и матера који су нам у првих хиљаду година после Христа заједнички Свеци, било да су живели на истоку или на западу јер је тада Хришћанска Црква била једна и иста, исте вере, било да потиче из наших различитих Цркви које су се, због различите географије, различитих обичаја наших различитих народа, различите историје, политике и различитих околности у различитим правцима развијале, али не требамо се мрзети због тога што је грех, јер сваки човек је различит и непоновљива, оригинална и слободна личност створена од Бога, него требамо упознати једни друге, и мирољубиво сарађивати, јер ми људи овако сличних вера као што су Православље и Католичанство, и свих других вера и народа, имамо много више заједничких и истих људских жеља и хтења у животу, него што имамо разлика. 

Не продубљујмо поделе и не распирујмо мржњу, него продубљујмо и ширимо јеванђелску хришћанску љубав, доброту, радост, смирење, мудрост, разумевање, сарадњу, саживот и суживот у заједничком нам завичају, отаџбини и домовини Балкану и на заједничкој нам планети Земљи. 

Погледајте и ове лепе и поучне филмове на католичке теме у којима нисам нашао ништа неправославно, а ако га и има то је минимално, већ садрже узвишену јеванђељску хришћанску љубав, доброту, миротворство, радост, мудрост, духовитост и здрав хумор, уз дивну музику и песме: 

„Моје песме, моји снови“ 
(The Sound of Music), 


„Брат сунце, сестра месец“ 
(Brother son, sister moon), 


Сестре у акцији“ 
(Sister Act) 1. и 2. део, 

и друге, о којима спремам следећи текст, ако Бог да. 


Дивну музику и песме из ових филмова
 можете наћи претрагом на YouTube-у. 




Хришћански мир и љубав
између свих католика и православних,
Хрвата и Срба, Хрватске и Србије
(Слике се увећају кликом на њих)



Хришћански мир и љубав

И да завршим, поновићу оно што мислим већ око 30 година, а то је „Најбоље што постоји на Западу су Католичко Хришћанство и Католичка Црква“ јер су они и поред свих проблема и разлика на Западу нешто најближе нашем Православљу. Говорим из свог непосредног личног и животног искуства и доживљаја јер сам их проучавао и био код католика на Западу почетком 1990-тих година, у католичким Италији и Аустрији годину ипо дана, и у католичкој Мађарској месец дана, и уверио се, они су на Западу нешто најбоље, одмах после наших православних верника, православних цркви и манастира који постоје на Западу. А то што има проблема и греха и код њихових католичких свештенства и верника, у Католичкој Цркви, тога има и код наших православних свештенства и верника, у Православној Цркви, и нажалост, и у нашој Српској Православној Цркви и код нас самих.

Али сви људи су несавршени и грешни, и имају мане и грехе, а савршен и безгрешан је само Господ Бог. Зато, не саблажњујмо се превише туђим гресима него исправљајмо своје, то је пут нашег личног духовног напретка и спасења, па кад се ми покајемо, поправљамо и добрим делима сведочимо, повући ћемо и друге људе да се поправе. "Стекни смирење (поправи се), и хиљаде људи око тебе ће се спасти (макар ти не рекао ни једну реч)", рече један православни Свети отац.


Хришћанска љубав

Има много католика широм света и католичких народа који су одавно пријатељски расположени према нама православнима, Србима и Србији, например они у братским словенским источноевропским државама (Украјини, Чешкој, Словачкој, Пољској...), Италији, Јужној Америци, итд., док су нажалост наша православна браћа Бугари, а раније и Византија и Грци, ратовали против нас православних Срба и Србије. 


Водимо љубав а не рат

Не требамо одбацивати католичко духовно наслеђе и праксу, нити неке добре поуке њихових Светаца, нарочито оних који су нам заједнички и православни у првих хиљаду година после Христа. Они треба да нам буду мост разумавања, поштовања и сарадње. Екуменизам је нешто друго, то је присилно и вештачко спајање свих религија. Моја тежња и жеља је ка сарадњи са свима људима, ради мира и љубави у свету, који су далеко бољи него рат, убијање људи, недужних цивила, деце, жена, старих, смрт и уништавње.


















Водимо љубав а не рат

Католичке народе и људе који су у новије време много одрођени и удаљени од Хришћанства и чак од самог свог Католичанства и своје Католичке Цркве, ми православни требамо подстаћи да се врате Хришћанству и Светом Јеванђељу, па и свом Католицизму, јер не можемо одмах очекивати да они пређу у нашу веру, подстаћи их да следе наше заједничке Свете оце и матере у првих хиљаду година после Христа, а полако кроз њих ће бити све ближи и Православљу, и нама Србима и другим православним народима, и неће нас мрзети, убијати нити војно нападати, већ ћемо сарађивати на обострану духовну и материјалну корист и спасење душе и тела.

Надвладај зло добрим, а мржњу љубављу, поручују и саветују нас наш Господ Исус Христос и Свети Апостоли Његови у целом Светом писму Новога завета (Светом Јеванђељу, Посланицама...) а тако нас саветују и наши Свети оци и матере и наше свештенство.
Хришћанско Богољубље и човекољубље
(а самим тим и родољубље и отаџбинољубље
тј. патриотизам) су две највеће Божије
и Христове заповести из Светог Јеванђеља које гласе "Воли Бога и ближњега свога као
 самога себе", а након ближњих Господ нас
 саветује да волимо и даљње тј. све људе.
 Значи љубав је највећа Божија заповест, 
а и сам Нови завет јасно каже "Бог је љубав" 
и цео Нови завет је најузвишенија пресвета
 књига најузвишеније пресвете љубави,
доброте, радости, смирења, блаженства,
 благостања и свих врлина, добробити
и добрих дела...


...Хвала на читању
и очекујем ваше коментаре... 

Владимир Јанковић

2. децембар 2019. године после Христа

Погледајте и друге моје текстове на разне теме 
са гледишта Православља на овом блогу: 

Позивам вас у истоимену Фејсбук групу
“Православна србска заједница“ 
(верско братство и сестринство)

и истоимену групу на Вконтакте:
које сам основао 2012. године и водим их до сад.




Погледајте и моје разне видео снимке на доња три канала и молим да ми их запратите: моје говорење на разне теме: православље, религија, идеологије, политика, србство, економија, зарађивање, љубав, уметност, итд., моје музичке и хумористичке монтаже, мој плес, итд.:

Vladimir Jankovic Serbia
Vlada-J.-SerbiaEurope
Владимир Янкович


Моји контакти:

Фејсбук (Facebook): 
Владимир Јанковић Влада (Vladimir Jankovic Vlada)

Твитер (Twitter): 
Vladimir Jankovic
@VladimirJanSrb

Вконтакте (Vkontakte): 
Владимир Янкович

Елицы (Elitsy): 
Владимир Янкович

No comments:

Post a Comment