Свето писмо Новога завета, Православље и Свети владика Николај Србски према Јеврејима и религији Јудаизму

Свето писмо Новога завета,

Православље и Свети владика

Николај Србски према Јеврејима

и религији Јудаизму

На фотографији десно
је Владимир Димитријевић, истакнути
и дугогодишњи православни публициста
(Слике се увећају кликом на њих)

Пагански националсоцијалистички

(нацистички) и бели расистички

антисемитизам и другачији хришћански

антијудаизам са јеванђељском

љубављу према Јеврејима

Представљам занимљиви део књиге „Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија“ Владимира Димитријевића, деценијама истакнутог православног србског публицисте, издате 2007. године, уз моја подебљања, подвлачења и напомене. Ни овај део те књиге, ни цела књига, а ни моје напомене нису антисемитске ни мало, нисмо ни нацисти, ни расисти, ни фашисти, него често и њих критикујемо са Библијског, Хришћанског и Православног гледишта.

Ми православни добро знамо да су Јевреји били и Сам наш Господ Исус Христос по својој мајци Пресветој Богородици која је била Јеврејка, Јевреји су били Свети пророци Старога завета који ми православни следимо уз Нови завет, Јевреји су били и Свети апостоли, сем Луке који је био Грк, и Јевреји су били великим делом први хришћани, Свети мученици и Свети оци. Зато прави православни хришћанин не може бити антисемита.

Али може бити критичар религије Јудаизма и од њених напада бранити Православље. Уз сличности, имамо и разлике, што је природно, али оне не требају да стварају мржњу ни једне стране према другој. И православно Свето писмо (Библија) поред Новога завета Исуса Христа садржи и Стари завет који је семитска и јеврејска света књига и ми га следимо у светлу Новога завета.

Целу поменуту књигу, као и друге

књиге Владимира Димитријевића,

можете скинути са његовог сајта,

на овом линку:

https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/oklevetani-svetac-vl-nikolaj-i-srbofobija-v-dimitrijevic-2007.pdf

Део ове књиге преносим са сајта Светосавље (Православно Хришћанство србског стила и искуства), већ дуго година најбогатијег православног србског сајта са православном литературом, текстовима и књигама, и надам се да часни оци, свештеници, који уређују овај сајт, неће да ми замере што преносим њихов текст јер сам јасно навео извор, тј. њихов сајт, као и активне линкове.

Следе ови текстови

из поменуте књиге:

- Владика Николај и антисемитизам

- Антисемитизам, антијудаизам, антихришћанство…

- Владика Николај и Шарл Морас

- Свети Николај и Хитлер о Старом Завету
- КАКО ЈЕ СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ СПАСАВАО ЈЕВРЕЈЕ – Писмо једне Јеврејке

https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/62/

Из књиге:

„Оклеветани светац

– Владика Николај и србофобија“

Владимир Димитријевић

Поглавље: БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Владика Николај и антисемитизам

Једна од главних оптужби на рачун Владике Николаја тиче се његове тобожње антисемитске мржње према јеврејском народу. Заиста, у делу насталом у Дахау, „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ (које Свети Николај Жички није објавио за живота, него је то учињено тек 1985. године, у време првог издавања сабраних дела његових), налазе се поједина оштра места усмерена ка критици „ЖИДА“. Реч „Жид“ је црквенословенска и означава припадника религије која се формирала пошто је део јеврејског народа одбио да прими као Месију Господа Исуса Христа, Бога Који је постао Човек. Нико од православних Хришћана никад, међутим, није заборављао да је спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22), и да је Мајка Божија цвет јеврејског народа, а да су свети апостоли и сва прва Црква јеврејског порекла. Николај, као узвишени богослов и христољубац, није ово губио из вида; само је тврдио да се Европа, Бела Демонија, отпавши од Христа, здружила са следбеницима талмудског јудаизма у мржњи према Христу (Који се у Талмуду назива „сином блуднице“ и „лажним пророком“ и чији се следбеници проклињу).

С тим у вези, потпуно је у праву Владика Амфилохије који је у свом огледу „Богочовјечански етос Владике Николаја“ рекао: „Владика Николај воли свој народ несебичном љубављу. Управо зато што га воли, од својих младих дана изобличава његове мане и пороке. Тачно као библијски Пророци. Ако би мјерили Владику Николаја према његовим горким и опорим ријечима, које је не једном изговорио и записао о свом народу, према ономе чиме га је и како га је изобличавао, могли би га прогласити за највећег србомрсца и антисрбина у српском народу и његовој историји. Но, управо то његово изобличавање зла у српском народу, његових заблуда и застрањења, показује да га је он заиста дубоко волио. Та пророчка димензија његове личности и његове љубави, нарочито у зрелим годинама, кључ је за много шта што је он написао и изговорио, како о своме народу, тако и о Европи и Јеврејима. Нико није толико волио јеврејски изабрани Божији народ, колико су га вољели његови пророци. Онај, међутим, који је иоле упознат са пророчким списима, знаће да нико није толико радикално изобличио тај народ, његове мане и недостатке, нарочито његово богоодступништво, колико су то учинили управо његови пророци. Узмимо на примјер пророке Исаију, Јеремију, или неке друге велике и мале пророке, или рецимо у своје вријеме пророка Илију. Хоћемо ли због тог изобличавања назвати пророке Божије антисемитима, мрзитељима свога рода? Или се овдје ради, као што се и ради, о људима огромне Божије љубави, која кара управо зато што воли? Тако је и Апостол Павле, Јеврејин и јеврејског рода, био спреман да изгуби душу своју и своје спасење, не би ли се спасао његов народ (Рм 9,15). Али је тај исти Апостол Павле називао свој народ ‘псима’ (Флп 3,2), не из мржње према њима, него не би ли га отријезнио и привео Богу и вјечном просвећењу у Христу. Таквог кова био је и Владика Николај. У том пророчком духу треба схватити све оно опоро и горко што он пише о свом српском народу, о Европи, о Израилском народу. /…/ Свјестан огромне одговорности и улоге у историји, позитивне и негативне, оног првог изабраног Божијег народа, свјестан добра које носи али и великих опасности које тај народ својим богоотуђењем проузрокује и доноси како себи тако и цијелом свијету, Владика прибјегава на тренутке у односу на њега употреби пророчког језика, изобличавајући га не мржње ради према њему него ради једне дубље христолике и христовске љубави и бриге за његово избављење и спасење. Тако треба схватити и његове горке и опоре ријечи о Европи као и о свом сопственом народу. У том контексту треба разумијети његову основну концепцију, визију историје Старог и Новог Израиља и свеукупног човјечанства.“

За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Најхауз и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?).[1] Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу „Синови Србије и Синови Израиља“, изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: „Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља.“

У повици на Николаја због антисемитизма заиста има много лицемерја. Јер, оно што се замера њему, опрашта се другима, истинским мрзитељима Јевреја и чак искреним следбеницима Хитлера, што Николај никад није био. Филип Давид, који Владику Николаја непрестано напада, уме да употреби и другачије речи, пуне разумевања, када су у питању писци који му се, из ових или оних разлога, допадају. Ево шта он каже у свом интервјуу „Вечерњим новостима“: „Писци, као и политичари, у јавним расправама често греше, некад озбиљно и тешко. Присетимо се само из ближе историје књижевности Кнута Хамсуна, Езре Паунда и Селина, који су, подржавајући на јавној политичкој сцени неке од изразито лоших идеологија и идеја, крајње деснице и фашизма, али су у својим делима на убедљив начин негирали своје политичке ставове. И не само то, него су, попут Луја Фердинанда Селина, написали најбоље антиратне романе. Једно је, дакле, директно политичко ангажовање, а нешто сасвим друго књижевни рад“ (Вечерње Новости, 13. јануар 2002).

Шта су говорили Кнут Хамсун, Паунд и Селин, којима Филип Давид прашта? Нобеловац Кнут Хамсун 7. маја 1945, после Хитлеровог самоубиства, каже: „Нисам достојан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру… Он је био ратник, ратник за човечанство, и проповедник Јеванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву реформатора највишег реда, а историјска судбина му је била да је морао деловати у времену непримерене суровости која га је на крају убила. Овако би сваки Западноевропљанин требало да гледа на Адолфа Хитлера, а ми, његове блиске присталице, приклањамо главе пред његовом смрћу.“ А Езра Паунд? Он је говорио о „јеврејској болести“ која је заразила Хришћанство аскетизмом, презиром према природи, и био је пропагандиста који се оглашавао са Мусолинијевог радија. Француски писац Селин је у „Покољу за џабака“ позивао на погром Јевреја, и говорио: „Да су се мање шепурили по целој планети, да су мање зезали човека, можда не би награисали.“ И још: „Довољно је погледати, мало поближе, ту дивну њушку типичног јеше, па да заувек… Те вечито неискрене очи, да се од њих пребледи… Тај стиснути осмех, те ноздрве које се шире: хијена… Јевреји су ти који поседују све злато овога света… Наша цивилизација је јеврејска – ми смо сви подјевреји“ итд. А за Николаја, који има молитву за јеврејски народ, и који је 1940, почетком рата, писао свом народу у епархији жичкој да се моле за оне који страдају у рату (и за Јевреје, наравно), нема разумевања…
Но, оставимо наше „грађанске писце“ себи и сопственој савести. Објаснимо о чему је код Николаја реч.

Николај је, као светитељ Христов, целокупну стварност мерио и проверавао Христом. Све што удаљава од Христа води у вечну смрт. Свети Николај је знао да само Откривење дато Цркви Божијој јесте спасоносна вера; зато он оштро говори и о другим религијама, којима се Европљани окрећу, бежећи од Христа. Тако и о хиндуизму и „стакленим очима Индије“ у спису „Теодул“: „Очи модерног западњака склапају се од усхићења и запрепашћења пред недостижном и утанчаном уметношћу источних храмова. Али кад унутра уђе у те храмове, да види садржај њихов и чује намену њихову, он разрогачених очију и отворених уста, ужаснут, окреће леђа и бежи. Један прекрасни храм у Египту посвећен је црноме бику Апису, други некој другој животињи, трећи трећој. У неким храмовима боговски су се неговали волови, у другима крокодили, у трећима буљине. У Индији: у једној пагоди краве су свете животиње, У Другој мајмуни, у трећој змије. И дан данас. /…/ У индијским Ведама налази се следеће страшно учење: ‘Истина и лаж су релативне, и обе су неопходне као саставни део илузије’ (Пранова веда, I 24). Заиста страшно. Демон је дакле равномоћан Богу, Шива разоритељ равноправан са Вишнуом зидатељем! У врховној тријади индијској лаж седи поред истине, и зло царује поред добра. Но и једно и друго, кажу, јесте илузија!“ За Светог Николаја, Индија је земља у којој нема истине, којој, упркос њеном огромном религиозном потенцијалу, демон заповеда. И зато јој Свети Николај поручује: „Крсти се, Индијо, шта чекаш? Не помаже Бог који само заповеда, и грми, а не даје лични пример. Не спасава ни Кришна ни Шива, него спасава Христос, који са очишћењем почиње, и сам даје пример очишћења.“ И за ислам Свети Николај зна да није истинита, ни Богом откривена вера: „Упитајмо муслимане, ко је открио Мухамеду једнога нетројичног Бога, који није ни Отац ни Син ни Дух Свети. Нико, осим он сам тумачећи оба хришћанска Завета, Стари и Нови, на свој начин, самовољан начин, и, како он тврди, ангел Џебриел. А ми не примисмо истину, по речи светога апостола Павла, ни од ангела ни од човека него од самога Бога, који се јавио људима у телу, да им отвори царство небесно и поведе их у то благословено царство.“ Ето, Николај није само „антисемита“, него је и „антихиндуиста“, и „антимуслиман“. А није ни једно ни друго ни треће, него Слуга Христа, Неуједначитеља и Неуједначивог (тако Га сам зове у „Жетвама Господњим“), Бога који је Љубав и Истина. За Светог Николаја није било, нити је могло бити религијског релативизма, тако милог духу нашег доба („Сви путеви воде ка Богу“). Он је волео људе, али је одбацивао лажи и заблуде; за људе и народе се свагда молио, али њихове идоле је рушио свим духовним силама.

Са истом таквом строгошћу и суровошћу љубави Свети Николај је говорио и о свом народу: „Шта чекате, Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе, као што су многи народи већ бачени, или ћете се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога Живога? Хтели ово или оно, Бог ће учинити од вас оно што Он хоће по жељи великих христољубивих предака ваших. То јест бацаће вас у пећ огњену и у потоп и под туђински мач, и у тунел мрака и невиђења, и у бездане безбоштва и злочина, докле год се не освестите и не повратите к Богу и к себи. Зар се не стидите, и зар сте баш сасвим изгубили стид? Пет стотина година Бог вас је бацао у огањ и стављао на Свој наковањ, да би варнице из тебе излетале по целоме свету, и на крају крајева, чим ти је Господ дао ослобођење, које си ти схватио као одуларење, ти си се показао као сирово гвожђе, а не челик. Да ли се стидиш? Да је Бог пола хиљаде година дресирао дивље звери, зар се не би показале боље од тебе?“ („Кроз тамнички прозор“).

Дакле, Свети Николај се пре свега обраћао свом народу, који му је био Богом поверен на духовно старање. С тим у вези, нарочито је показан пример из „Теодула“, у коме Владика говори о еванђељској причи о злим виноградарима, чије основно значење се тиче фарисејске секте међу Јеврејима доба Христовог. Ево шта вели жички Златоуст: „Прича о злим виноградарима односи се углавном на Јевреје, који избише, каменоваше или убише Божије пророке и изасланике, послане од Бога да приме плод од њих као Божијег винограда рукосада. Најзад убише и Сина Божијег Месију. Али је ова прича типична за сваког нехатног хришћанина, који не даје Богу никаква рода од душе своје, него одбацује и презире пророке, апостоле, оце и учитеље, па најзад одбацује и Сина Божијег свога Спаситеља! Због тога бива и он од Бога проклет и одбачен. Да не буде то с нама Србима, брате Теодуле!“

Дакле, Свети Николај о Јеврејима говори, а мисли пре свега на свој народ. И то је у потпуности у складу с егзегетском традицијом Светих Отаца.

Ево како је у VI веку о фарисејству говорио Свети Максим Исповедник: „Оно што је рекао Господ наш, жалећи се на фарисеје, примењујем на нас, садашње лицемере. Не везујемо ли ми људима бремена тешка и незгодна за ношење, а сами се не трудимо ни прстом да макнемо? Не чинимо ли ми своја дела да бисмо се пред људима показали? Не волимо ли и сами да седимо на првим местима за трпезама и сабрањима, а оне, који нам не одају такву почаст, не сматрамо ли смртним непријатељима? Зар нисмо узели кључеве знања и не затварамо ли Царство Божије пред људима, уместо да им дамо да уђу и да сами уђемо? Не обилазимо ли ми море и копно да нађемо једног ученика, и кад се то деси, не чинимо ли га сином пакла, двапут горим од себе? Нисмо ли ми вођи слепи, који оцеђују комарца, а прождиру камилу? Не чистимо ли ми споља чашу и зделу, а изнутра смо пуни грабежи, пљачке и неуздржања? Не градимо ли ми споменике и не украшавамо ли гробове апостола, а сами смо слични њиховим убицама?“

Напади на Светог Николаја Жичког због антисемитизма су само покушај да се спречи да народ чита оно друго, суштинско, што је Владика хтео да Срби најдубље појме – а то је да без Христа и живота по закону Божијем србском народу нема опстанка и спаса, ни привременог ни вечног. „Грађани“ јако добро знају о чему је реч, али свесно шире маглу и продају зјала, тврдећи, рецимо, да је култ Николајев подстицао нико други до – Слободан Милошевић (тако познати порнољуб, апологета Маркиза де Сада, Иван Чоловић, вели: „У Милошевићево време успостављен је прави култ Николаја Велимировића, једног, благо речено, контроверзног православног свештеника и теолога, антисемите, који је Хитлера упоређивао са Светим Савом. Његов култ се и данас учвршћује, популарише, уграђује у зграду нових, демократских српских идеала. Рокери пишу музику према његовим текстовима“ – „Време“, 2. XII 2001).

Филип Давид и слични њему спремни су да опросте и Хамсуну, и Паунду, и Селину, иако су то били искрени следбеници нацизма, фашизма и чак причали о „покољу за џабака“ над Јеврејима, само зато што су били уметници по њиховом калупу. Са фашизмом су флертовали и Виљем Батлер Јејтс, који је писао песме за „плаве кошуље“, ирски фашистички покрет, Д. X. Лоренс, који је имао симпатије према Мусолинијевом подухвату, Луиђи Пирандело, дугогодишњи члан фашистичке партије, Томазо Маринети, који је славио рат и покоље у Етиопији, наравно, и Мартин Хајдегер, ректор Универзитета у Фрајбургу и штићеник вође СА одреда, Ернста Рема… И свима њима је опроштено, и сви су ушли у историју културе са својим делима, само Србима не сме да буде драг Свети Николај Жички, јер је био „антисемита“ и „упоредио Хитлера са Светим Савом“. Не помаже му ништа што је писао против Хитлера, устао против државног пакта са Хитлером (мисли се на пуч против пакта 27. марта 1941. у Београду – В.Ј.) био заточен по личном Хитлеровом наређењу (у манастиру Војловица, логору Дахау, итд.)… То је објективност наших „независних“ интелектуалаца, који су, по свему судећи, независни само од поштења и доброг укуса… Али, свачије ће дело изаћи на видело. И ничија не гори до зоре.

НАПОМЕНЕ:

Писмо Еле Трифуновић (рођ. Најхауз), у архиви Патријаршије је открио и објавио свештеник Велибор Џомић, вредни истраживач новије историје СПЦ. Хвала му због тога! (нап. В. Д.)

https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/63/

Из књиге:

„Оклеветани светац

– Владика Николај и србофобија“

Владимир Димитријевић

Поглавље: БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Антисемитизам, антијудаизам, антихришћанство…

„Уверен сам да антисемитизма у тој књизи нема. Не сматрам јеврејски народ у било чему горим од руског или неког другог народа. Једноставно, ја не сматрам Јевреје бољим од свих осталих народа. Међутим, сад се чак и то сматра антисемитизмом.“

Ђакон Андреј Курајев

У последње време се, поред приче о расистичком, скинхедовском антијеврејском расположењу, говори и о противјеврејским осећањима Хришћана. Тако је и владика Николај је један од богослова – „антисемита“.

Но, пре но што кренемо да се са овим проблемом суочавамо као православни хришћани треба да сагледамо и другу страну. Ако су велики Оци Цркве, попут Златоуста, говорили горке речи о јудаизму, јудејски угледници и теолози нису били ништа мање одлучни. Ево шта о Христу каже један од најтолерантнијих јеврејских мислилаца, Мајмонид: „Након тога настала је нова секта (рано Хришћанство од самога Исуса Христа и Његових Светих апостола, у Новом завету пише да су их неки звали „Назарејска секта“ јер је Исус био из града Назарета – В.Ј.), а која је комбиновала ова два метода, наиме, освајање и сукоб, у један, јер је веровала да ће ова процедура бити ефикаснија у брисању сваког трага од јеврејске нације и религије. Она је, стога, одлучила да има претензије на пророчанство и да оснује једну нову веру, противну Нашој божанској религији, као и да тврди да је она подједнако Богом дата. Она се надала да ће тиме пробудити сумње и створити забуну, јер је једна супротстављена другој, а обе наводно еманирају из божанског извора, што би довело до уништења обе религије. Јер, такав изузетан план кује човек који је завидан и гневан. Он ће се борити да убије свог непријатеља и спасе свој властити живот, али кад увиди да је немогуће да оствари свој циљ, он ће смислити заверу у којој ће обојица бити убијени.

Први који је усвојио овај план био је Исус Назарећанин, нека му се кости претворе у прашину. Он је био Јеврејин јер му је мајка била Јеврејка, а отац му је био паганин. (Дакле, Јудаизам, религија већине Јевреја, не верује да је Исусов отац Сам Бог Отац и да је рођен од Марије и Светога Духа, него да има земаљског оца за кога се не зна, и тако пише у јудаистичким књигама и вери да је Исус био „копиле“, а називају га и „лажним пророком, богохулником, јеретиком, секташем, преварантом, мађионичарем, проклетником“ због чега су га разапели и убили баш на крсту, тадашњем знаку проклетства, и књиге Јудаизма кажу да је сама Пресвета Богородица била „блудница“ јер је родила Исуса из ванбрачног полног односа – В.Ј.). Јер, у складу с одредбама нашега закона, дете које роде Јеврејка и паганин, или Јеврејка и роб, законито је (Јевамот, 45а). Исус је само фигуративно назван незаконитим дететом. Он је навео људе да верују да је пророк кога је послао Бог да разјасни компликована места у Тори, и да је он Месија кога је прорекао сваки поједини пророк. Он је тумачио Тору и њена правила на такав начин да доведе до њиховог потпуног уништења, до укидања свих њених заповести и до нарушавања њених забрана. Мудраци, нека је благословено сећање на њих, пошто су постали свесни његових планова, пре него што се његова репутација раширила међу нашим народом, одмерили су му прикладну казну.“

Тако Мајмонид, који тврди да је Христос син паганина и да је с правом кажњен, јер је хтео да разори старозаветни закон. Али, то није било само у Средњем веку. Тако је и данас. Ево шта каже Андреј Курајев, пишући о савременом јеврејском публицисти Сергеју Лезову: „По мишљењу Сергеја Лезова, да би Црква са себе коначно скинула подозрење да култивише антисемитизам и нетолеранцију, треба, наводно, створити нову христологију. Антисемитизам хришћанства гради се на томе што је оно ‘узурпирало претензије Израиља’ на искључивост његовог односа са Богом. (…) Треба се одрећи од признања Исуса за Месију и Бога, треба одбацити спасоносност Његове крсне жртве, треба признати да је Исус просто живео у свету старозаветних норми, не оставивши иза себе ништа ново.“ Лезов је у својим чланцима попут „Нови Завет и Холокауст“ устврдио да је „најважнији аспект хришћанског антисемитизма – представа о распетом Богу, који спасава свет од последица греха. (…) Протумачивши Исусову смрт као искупну жртву у космичкој борби добра и зла, аутори еванђеља одвојили су Исуса од сваке политичке реалности и правих околности његове смрти. Подигнута на митски ниво, ова прича је митологизовала и Јевреје“. Да би се, по Лезову, превазишао „јудеофобски потенцијал Новог Завета“ треба преиспитати „смисаони, догматски центар Хришћанства“.

У књизи савременог јеврејског историчара М. Дајмонта „Јевреји, Бог и историја“ (Москва, 1994) о апостолу Павлу се вели: „Да Павле живи сада, он би своје дане завршио у душевној болници… Ернест Ренан га описује као одвратног малог Јеврејина. Повремено га је налазила маларична грозница. Имао је честе халуцинације, и, по мишљењу неких научника, повремене нападе епилепсије.“ А Адин Штајнзалц, рабин, у свом делу „Јудаизам и хришћанство“ каже: „Следбеници Јешуа показали су се лаковерним у чудеса, јер су били неискусни у закону. Јер из перспективе јудаизма месија не мора да поседује натприродне способности. Он мора да води порекло из царске династије Давидове и да јеврејском народу доносе ослобођење од туђинског јарма. Уопште није посао месије да брине о душама свог стада.“ (Овде се види да Јудаизам чека не верског него политичког Месију и вођу, да Јеврејима донесе не духовну него политичку моћ над свим другим народима и целом планетом Земљом, а Исус Христос и Свети апостоли у Новом завету указују да ће у последња времена лажни Месија Антихрист бити политички владар планете након чега ће опет доћи Он прави Месија Исус Христос са неба да га уништи и Суди свима и одреди ко ће у већни рај а ко у вечни пакао, и јасно је да Јудаизам и припадници ове религије јудаисти чекају Антихриста и припремају пут за његов долазак, кроз религију Јудаизам, кроз јеврејску магију Кабалу, масоне, илуминате, разна тајна друштва и секте, делимично и кроз јудео-протестантске вере од којих су најмасовније Јеховини сведоци, Адвентисти (Суботари), Месијански Јудаисти, кроз атеисте свих врста, антитеисте (борце против Бога), комунисте, анархисте, разне јереси, секте, итд. Јудаизам и сви ови набројани мрзећи Исуса и чекајући Антихриста су на истом путу и раде исти посао као и сами сатанисти, сатанистичке секте, окултисти, магови, езотеристи и сви остали мрачни антихришћани – В.Ј.)

Историја узајамних односа хришћана и следбеника јудаизма сложена је и немамо простора да је озбиљно изложимо, али срж хришћанства није ни у каквом „антисемитизму“. Кардинал Лустиже наглашава: „Оци Цркве без престанка говоре да је Мојсије говорио Израиљу у Божје име. Ако и критикују Јевреје, то је зато што они нису остали верни свом назначењу и свом завету са Богом. Али Оци Цркве су знали Стари Завет напамет и никад није било Библије без Старог Завета.“ Дакле, да се сложимо с Лустижеом: „Оно што одбацујем је потпуно хомогена визија историје која би тврдила да су током 20 векова хришћански антијудаизам и атеистички антисемитизам формирали један блок.“

А руски теолог Андреј Курајев у свом огледу „Тајна Израиља“ додаје: „Хришћанска мисао узвишеније оцењује мисију Израиља него сам Израиљ. Хришћани историју Израиља виде узвишенијом него сами следбеници јудаизма, јер у њој не виде служење Израиља самом себи, него његово служење човечанству, свеопштем Новом Завету. Израиљ не постоји себе ради, не ради свог усконационалног тријумфа, него ради свих: доћи ће Онај Кога сви народи очекују. (…) Зато се Библија ни не може читати као просто национална хроника, то јест јеврејским очима. Само узевши (отевши) Библију из руку Јудеја могуће је сачувати поштовање човечанства према њој. Хришћани нису украли, него су сачували Библију. Хришћани нису распалили антисемитизам, него су га, на много столећа, пригушили (подвукао В. Д.). Сетимо се антике: ‘Причају да је Марко Аурелије, путујући за Египат, пролазио кроз Палестину и, осећајући одвратност према смрдљивим и често бунтујућим Јудејима, тужно узвикнуо: О Масркомани, о Кведи, о Сармати! На крају сам нашао људе горе од вас (Амијан Марцелин, Римска историја, 24,5, 5). А Марко Аурелије је – ‘философ на престолу’, човек учен и толерантан. (…) У доба садашње моде разговара о хришћанском антисемитизму не треба губити из вида две чињенице од суштинске важности: прво, јудејска дијаспора у току векова је, из неких разлога, живела само у хришћанском и исламском окружењу. Зашто Јевреји од „хришћанског угњетавања“ нису побегли под покровитељство ‘толерантног’ паганизма? Ако су хришћани антисемити који кипте мржњом – зашто од њих не побећи не на Запад од Палестине, него на Исток, у Индију и Кину? Никакви ситни сукоби не могу да уклоне чињеницу: хришћани су Јеврејима помогли да преживе. (…) Хришћани су спасили Библију и Израиљ тиме што су јој дали тумачење узвишеније од оног које су јој давали Јевреји. Хришћани су спасили Јевреје тиме што су ‘варварима’ наметнули поштовање према јеврејској Библији и дали небуквално, некрволочно значење многим њеним стиховима. Ево јудаистичког коментара на прве стихове Библије ‘У почетку створи Бог небо и земљу’ (Пост. 1,1), који припадају најауторитативнијем тумачењу у јудаизму, тумачењу Рашија: ‘Свевишњи је историју стварања света свом народу приповедао зато да би Јевреји знали како да одговоре ако неки народ света оспори право народу Израиља на земљу тог народа, говорећи: ‘Ви сте, наводно, освајачи, који су себи присвојили туђу земљу!’ Јевреји ће им рећи: ‘Сва земља припада Свевишњем. Он је створио и дао је коме хоће. А затим је отео од њих, кад је сматрао да тако треба и, по вољи Својој, дао је нама’ (Петокњижје Мојсијево, или Тора, у руском преводу и са коментаром заснованом на класичним тумачењима, ред. X. Брановар, Јерусалим, Москва 1991).’ (…) Како ће се паганин, то јест човек за кога у Библији нема ничег светог, односити према агресивном национализму Израиља? (…) Како се можеш односити према народу који све сматра за своје потенцијалне робове и актуелне непријатеље? Без Христа је Стари Завет једна од најстрашнијих књига у историји човечанства. (…) И друга кључна чињеница из историје хришћанско-јеврејских односа: једна од првих тема хришћанског богословља је заштита Израиља. ‘Црква Божја, избегавајући крајности и једних и других (јудеја и гностичара) иде средњим путем и не пристаје да се покори јарму старозаветног закона, и не допушта ДА СЕ НА ЊЕГА ХУЛИ – јер је он у своје време био користан’ (Св. Јован Златоусти, Шест књига о свештенству). Довољно је сетити се изругивања Келса и Јулијана, дивљих испада гностичара на рачун старозаветне историје и религије – и опет ће постати јасно да је Црква уклонила претњу Израиљу. (…) Хришћани, узгред, виде могућност светле и стваралачке будућности за Израиљ као народ. Ако Израиљ једном прими свог Христа, он ће опет бити првенац љубави Божје.

Курајев примећује да се нацизам у Немачкој појавио кад је немачко Хришћанство било поткопано неопаганизмом – од окултних друштава, попут „Туле“, до дарвинистичких и еугеничких идеја; и тај нацистички расизам није имао везе са хришћанством, него је био пагански. Хитлер је прво хтео да се обрачуна с Јеврејима, па са Хришћанима.

Сваки религиозно писмен човек схвата да Хришћанин не може да мрзи Јеврејина. Али, Хришћанин зна да је јудаизам, у најбољем случају, ПРЕЗРИВ, а у најгорем – АГРЕСИВАН према хришћанству. Др Израел Шахак, јеврејски родољуб и борац за људска права, који је преживео логор за време Другог светског рата, у својој студији о односу Израиља према нејеврејима, каже: „И само име Исус за Јевреје је симбол гнусобе, а ова традиција још опстаје у народу.“ Шахак наводи и случај када је верска организација „Јад Леаким“ 23. марта 1980. спалила јавно на стотине примерака „Новог Завета“. Такође, Шахак нас подсећа и на то да сваки Јеврејин, верујући или неверујући, има сва грађанска права у Израелу, али их губи ако пређе у хришћанску веру. Има још много примера такве нетрпељивости.

Понављам: православни Хришћанин не мрзи никог, јер му је његов Бог Који је постао Човек заповедио љубав и према непријатељима. Срби Јевреје у својој историји нису доживљавали као непријатеље, него као људе и комшије с којима се дели добро и зло. Рецимо, Жени Лебл у својој књизи о Јеврејима у Србији до краја Другог светског рата каже и следеће: „У Пироту је било много Срба који су ортачки радили са Јеврејима, лепо се слагали, а породице су им се посећивале и поштовале као крвни сродници. (…) Трговци Пироћанци без обзира на народност путовали су често заједно по градовима Балкана, од вашара до вашара. За све време чували су један другог и помагали се као рођена браћа. (…) После венчања и главне гозбе многи су правили засебну вечеру за своје пријатеље Турке и Јевреје. (…) То се чинило јер Турци нису пили алкохолна пића, а осим тога ни Турци, ни Јевреји, нису јели свињско месо, које је било главна гозба на српским трпезама.“

У роману „На Дрини ћуприја“ види се како су Срби умели да се слажу и са муслиманима, и са римокатолицима, и са Јеврејима. Уопште, како запажа сефардски рабин родом из Сарајева, Елиезер Папо, у Босни је у то доба била у употреби изрека „Добар човјек, не хвалећи му вјере“. То јест, он је иноверац – веру му не хвалим, јер своју исповедам као истиниту и спасоносну, али видим да је добар човек, видим племенитост душе његове, и то признајем. То значи израз: „Алал ти вера!“ То јест: „Нека ти је Богом проста твоја (за мене погрешна) вера, али ти је поступак за сваку похвалу!“

Такав је став православних. Ја своју веру доживљавам као Богом откривену (која ми није повод да се преузносим, него да се бојим – јер ако по њој не живим на Страшном суду ћу проћи горе од оних који за ту веру нису знали). Али, Божји лик и Божје добро видим у сваком човеку и сваком желим оно што и себи. Ако мислим другачије, грех ми је, и као грех треба да се покаје и исповеди. Србин се тога увек држао, док је био ПРАВОСЛАВНИ Србин. Такав је био и Свети Николај Србски: могао је да не воли талмудски јудаизам као антихришћански, али је био спреман да спасе Елу Најхауз и њену мајку. Зато понављам: Србин није мрзитељ ниједног народа, ако му се допусти да се развија под благотворним утицајем своје вере и свог Завета, Светосавског и Светолазаревског.

https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/64/

Из књиге:

„Оклеветани светац

– Владика Николај и србофобија“

Владимир Димитријевић
(Други с десна на фотографији једне
од многобројних трибина у манастиру
Сланци код Београда)

Поглавље: БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Владика Николај и Шарл Морас

Француски десничар и политички мислилац Шарл Морас, који се за време Другог светског рата нашао у служби окупаторског режима, био је – паганин. Монархиста и противник идеја Француске револуције, он је истовремено сматрао да су Стари и Нови Завет у бити јеврејска обмана: „Јеврејин, монотеиста и вођен пророцима, постао је агент револуције.“ Понављајући да је монотеизам противприродан, Морас је критиковао јеврејски профетизам због насртаја на органски друштвени поредак. Нападао је монотеизам и због концепта индивидуалне слободе. Падом паганизма, људска бића су одвојена од природе, а самим тим и од органског друштва за које се Морас борио. Роберт Касиљо, који је изучавао фасцинацију фашизмом у делу Езре Паунда, о Морасу је забележио: „Као што је Морас сматрао, монотеизам, прихватајући трансцендентни апсолут као подједнако вредан за све људе, настоји да уништи ‘лепоту’ друштва и природне ‘неједнакости’. Чак и ако друштвене неједнакости постоје, монотеизам демократизује духовну област и тако смањује разлике између људи. Зато је Морас у јеврејском монотеизму видео крајњег непријатеља хијерархије и коначни извор либерализма.“ Ернст Нолте запажа да је Морасово поштовање према римокатолицизму потицало из његовог уверења да је ова конфесија нехришћанска зато што је „неупоредиво ремек-дело паганске и световне мудрости која путем хијерархијског система посредника цркву чини гласноговорником човека, одстрањујући тако Оца и Сина“. Протестантизам је критиковао зато што је јеврејски по природи.

Јасно је да се и Римокатоличка црква морала оградити од таквог „апологете“. Године 1926, кардинал Андрије, по одобрењу папе Пија XI, писао је: „Вођи Аксион Франсез (Морасова организација, нап. В. Д.) бавили су се црквом. Какву идеју имају о њој? Они одбијају све догме које црква учи и проповеда. Црква учи постојање Бога, а они то поричу, јер су атеисти. Црква проповеда божанство Исуса Христа, а они то одричу, јер су антихришћани. Црква проповеда да је њу основао сам Исус Христос, Бог и Човек, а они поричу њену божанску установу, јер су антикатолици… Морас и вођи Аксион Франсез су католици из рачуна, а не по убеђењу. Они се служе Црквом, а не служе Цркви.“ (Тако и данашњи нацисти тј. националсоцијалисти користе Цркве на чијој земљи живе, ако су у католичкој земљи, они се позивају на Католичанство, а ако су и православној, као наши србски нацисти, они се позивају на Православље и цитирају Свето писмо и Свете оце, али и једнима и другима и трећима нацистима, као и нацистима паганима, и нацистима атеистима, и нацистима сатанистима којих такође има, свима њима је њихова националсоцијалистичка, расистичка и фашистичка идеологија изнад свега и изнад сваке религије и Цркве, а религије им служе и они их користе да помоћу њих дођу на власт и заведу диктатиру своје идеологије. Али нема сумње да и међу нацистима има искрених хришћана који се труде у хришћанској вери – В.Ј.)

Владимир Стакић, аутор познате предратне монографије „Монархистичка доктрина Шарла Мораса“, вели: „Морасов католицизам је римски, али не јеванђелски, апостолски. Између Мораса и Цркве може постојати само један modus vivendi, али никада интимна сарадња.“

Дакле, прича о сличности Владике Николаја и Шарла Мораса је заснована или на погрешним премисама или на злонамерним тврдњама полуобразованих представника „грађанских кругова“, који би свакако хтели да нађу везу Николаја и фашизма. Ни Морасова паганска теолошка доктрина, ни његов пагански монархизам, немају везе са Николајевом вером у Бога Живога и Истинитога и хришћанским веровањем у поредак Краља као Домаћина, које је наследио од својих србских православних предака.

https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/65/

Из књиге:

„Оклеветани светац

– Владика Николај и србофобија“

Владимир Димитријевић
(Лево, на фотографији трбине са оцем
Симоеном познатим духовником манастира Рукумија)

Поглавље: БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Свети Николај и Хитлер о Старом Завету

У „инкриминисаној“ књизи Светог Николаја Србског, „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, Стари Завет је схваћен као књига Откривења Божјег у којој су дати најдубљи увиди не само о судбини древног Израиља, него и о судбини негда хришћанске Европе, као и Србије. Цитирајући старозаветне пророке, попут Јеремије (Јер. 2,13), Николај узвикује: „Свето Писмо је непогрешно. То је Устав васионски од Бога. У Светом Писму објашњена је судба сваког човека и свих народа. Свака реч Божја у тој светој књизи над књигама јесте истовремено откриће истине и путоказ у животу. Сва модерна цивилизација није поколебала ни једну једину реч Светога Писма. Сва европска наука није у стању заменити ни једну једину заповест Господњу.“ Касније, поредећи историју Израиља и историју Србије, Николај понавља: „Зато вам кажем: читајте Свето Писмо, да би разумели историју српску. Читајте Библију, да би на мрачном путу судби људских имали свећу у рукама.“

За Николаја, највећи Србин је Свети Сава, а највећи Јеврејин пророк Мојсије: и један и други су тужиоци својих народа пред Богом кад ти народи од Бога одступе. За Николаја, старозаветни пророк Исаија „један је од највећих пророка у историји рода људског“; за Николаја, Господ Старог Завета је Бог Свемогући, Који је „хиљаде чудеса показао у току четрдесет година у Египту и у пустињи на очи народа израиљског“; за Николаја, Творац је дао кључеве судбина људи и народа „преко Својих пророка и угодника Старога и Новога Завета“; за Николаја, Израиљ је у доба Мојсијево био Божје избрање, јер, како он каже, „Бог не изабра културне Римљане, ни пресите Египћане, ни уметничке Јелине, нити мудре Индијце да му буду изабрани месијански народ (подвукао В. Д), него изабра робове јеврејске“; једном речју, за Николаја Стари Завет је, као и Нови, књига Божјег откривења и суда, а старозаветни Јевреји су изабрани народ Божији.

А за Хитлера?

Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, објавио је 1924. године књижицу „Бољшевизам од Мојсија до Лењина – Разговор између Адолфа Хитлера и мене“. За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер показује Екарту Стари Завет, и каже: „Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу.“ По Хитлеру, није Господ побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. „Главна хуља“ у Египту је био „чедни Јосиф“, који је у туђу земљу довео свог оца и браћу; говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, „мрачно гледао Књигу мржње“ (Стари Завет). Будући Фирер говори о Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива „опседнутим“, јер каже да се „Господ разгневио на све народе (нејевреје); затреће их, предаће их на покољ“ (Ис. 34, 2, 9,12), и додаје: „Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила.“

За фирера, Христос није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео идеје: „Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!“ По Хитлеру, „тако је Јеврејин тријумфовао“, и додаје: „Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди.“ (Делује као да је Хитлер покушавао да буде хришћански теолог (богослов) и тумач Светог писма и Хришћанства, али је у томе био лош и погрешан, попут свих осталих хришћанских јеретика и секташа – В.Ј.)

Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео „сатанску библију“ Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји. (Да је Библија, било Стари или Нови завет, сатанска књига, сматрају је управо сатанисти, па су својевремено написали тзв. „Сатанску библију“ за коју верују да је истина, такође Хришћанског Бога називају злим а Сатану сматрају за правог и доброг бога – В.Ј.)

Ко год је читао Светог Николаја Србског зна да је за њега Јосиф Праведни слика чедности и чистоте и праслика Господа Исуса Христа; зна да је за њега Исус Навин велики слуга Божји, који је увео народ у Земљу Обећану и због чије вере је Бог зауставио сунце, да би Израиљ у борби победио (погледајмо лик Навинов у Николајевој књизи „Рат и Библија“); зна да му је Исаија „старозаветни еванђелист“, а апостол Павле „уста Христова“, чудесни тајник Богочовеков. Зато је заиста срамно доводити Хитлерову паганску антијеврејску мржњу у везу са Николајевом хришћанском критиком јудаизма заснованог на одбацивању Христа као Бога. Зар због Хитлеровог паганизма Срби треба да се одрекну Николајеве верности Месији Старог и Новог Завета? Николајев основни став је: Срби су, као и сви народи који су прихватили Исуса из Назарета, нови Израиљ, који баштини свештено наслеђе древног Израиља; но, очито је да некима смета ово откривење о богоизабраности православних, Цркве Божје, чији смисао није у господарењу светом, него у служењу свим народима (сетимо се Достојевсковог говора о Пушкину и руског – православног – схватања свечовештва као служења свима у идењу за Христом). Како каже Андреј Курајев: „Сада неки јеврејски публицисти траже да хришћански народи, кајући се за злочине паганског немачког нацизма, усвоје поглед на Израиљ као на народ који, као и пре, апсолутно уникално чува своју богоизабраност. Чудан је то начин да се бориш против национализма – намећући свој национализам.“

https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/66/

Из књиге:

„Оклеветани светац

– Владика Николај и србофобија“

Владимир Димитријевић

Поглавље: БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

КАКО ЈЕ СВЕТИ НИКОЛАЈ

СРПСКИ СПАСАВАО ЈЕВРЕЈЕ[1]

Писмо једне Јеврејке

„Српска Православна Црква, Свети Синод, Београд

Скоро ће се навршити шездесет година од краја Другог светског рата, највеће трагедије у историји јеврејског, српског и ромског народа, који су претрпели до тада незабележена страдања, прогонства и мучења. После толико протеклих година Влада Немачке тражи од преживелих из Холокауста доказе о томе како су преживели рат, а у циљу остваривања пензије.

Мени је 73 године и једини сам преживели члан породице Нојхаус. Мој отац Александар Нојхаус, по занимању доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он је био велики пријатељ и побратим са Владиком доктором Николајем Велимировићем. Када је избио рат, после краћег времена, Владика је оцу наредио да бежи и спасава живот, а нас као његову породицу – моју мајку Маргиту и мене његову кћерку Елу – је збринуо тако што је рескирао и сопствени живот. Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а мене стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене је ставио испод ногу, и намирнице преко џака, односно мене, да би било што мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч окупираног града и том приликом преживели велики страх и стрес све док нисмо стигли у манастир Љубостињу. Ту нас је Владика предао Игуманији по имену Варвара, која је имала пратњу, јер је била слепа.

У манастиру Љубостињи остали смо 18 месеци; у то време Владика је набавио фалсификоване личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а за мене под именом Јелена Јовановић.

После свега наведеног надам се и молим вас да ми изађете у сусрет и издате потврду о мом боравку у манастиру Љубостињи у периоду од 18 месеци, од самог почетка рата.

С поштовањем,

Унапред захвална,

Ела Трифуновић, рођена Нојхаус

11070 Нови Београд,

Јурија Гагарина 102/13.

17.10. 2001.“

НАПОМЕНЕ:

Жички благовесник, фебруар 2003. стр. 50-51

Хвала на читању.

Очекујем Ваше коментаре

са било којим вашим ставовима

само молим Вас да их напишете

пристојним речима.

Приредио:
Владимир Јанковић

6. децембар 2019. године после Христа

Погледајте и друге моје текстове на разне

теме са гледишта Православља на овом блогу:

https://pravoslavnasrbskazajednica.blogspot.com

Позивам вас у истоимену Фејсбук групу:

“Православна србска заједница“

(верско братство и сестринство)

https://www.facebook.com/groups/pravoslavnasrbskazajednica

и истоимену групу на Вконтакте:

https://vk.com/pravoslavna.serbska.obshina

које сам основао 2012. године и водим их до сад.

Погледајте и моје разне видео снимке на доња три канала
и молим да ми их запратите: моје говорење на разне теме: православље, религија, идеологије, политика, србство, економија, зарађивање, љубав, уметност, итд., моје музичке и хумористичке монтаже, мој плес, итд.:

Vladimir Jankovic Serbia

https://www.youtube.com/user/VladaSerbiaEurope1/videos

Vlada-J.-SerbiaEurope

https://www.youtube.com/user/VladaSerbiaEurope/videos

Владимир Янкович

https://rutube.ru/video/person/619778

Моји контакти:

Фејсбук (Facebook):
Владимир Јанковић Влада (Vladimir Jankovic Vlada)

https://www.facebook.com/vladimir.jankovic.vlada

Твитер (Twitter):
Vladimir Jankovic

@VladimirJanSrb

https://twitter.com/VladimirJanSrb